ŽRTVA BEZUMNOG REŽIMA
Tajnu čuvanu više od pola veka o stradanju monaha manastira Bogovađa koji je voleo Boga i Kralja obelodanio je jedan Srbin iz Čikaga. Ilarion Živanov ubijen je 1948. godine u noći uoči Đurđica, pred očima Živka Uroševića.
Završivši telefonski razgovor sa parohijaninom Svetom Kovačević iz Berkovca, bolje reći iz Banje Vrujci jer je blizu izvora nastanjen i dogovorivši se da sutradan po svetoj liturgiji i osvećenju slavskog žita svečara svetog velikomučenika Georgija – Đurđevdana posetim njegov dom i zajedno prerežemo slavski kolač, dođe mi na um da treba da idem da svetim vodicu Živku Uroševiću u Veliševac.
Manastir Bogovađa
– Kako sam ja zaboravio da osvetim vodicu čika Živku u Veliševcu, a prošao sam mu pored kuće pre neki dan, kada sam se vraćao iz Radisavljevića? – Zapitah naglas sam sebe.
– Čika Živko i nije živeo ovde, ovo je prvi put od kada se vratio iz Amerike, možda zbog toga, podseti me crkvenjak.
– Moguće, za Stevanjdan idem, osveštam vodicu, otvore mi kuću njegovi rođaci iako niko tu ne živi već pola veka od kada je čika Živko u Ameriku emigrirao od komunista. Idem sada, pa posle valja se u manastir Bogovađu na bdenije, sutra je manastirska slava, Đurđevdan, rekoh crkvenjaku i pozdravi se sa njim.
Čika Živka sam upoznao i Nikolu Kavaju 2004. godine u Vrujcima u „Komšinoj vodenici“, restoran pokojnog Milovana Dikića, velikog dobrotvora vrujačke crkve, koji je bio veliki poštovalac Monarhije i četničkog pokreta. Pričali smo o gradnji hrama pošto su prethodni hram srušili komunisti 1946. Godine u Vrujcima i napravili od njega štalu. Videvši da gradimo hram novi u Vrujcima kupili su nam zvono Uroševići od 600 kg i pomogli gradnju hrama. Živkova porodica je u Čikagu, sećam se često je spominjao sina Mišu.
Ušao sam u dvorište već stare kuće Uroševića i uobičajeno kada dolazim kod parohijana na selu najavim se uzvikom – Domaćine ! Iz kuće izađe čika Živko, starac ali veoma vitalan i krupan. Vidi se po njegovom držanju da ga je Bog obdario prirodnom snagom.
– Pomoz Bog čika Živko, evo ja kod vas došao za vodicu, rekoh mu.
– Bog ti pomogo oče i dobro mi došao. Da i ja doživeh da vidim sveštenika na pragu svom posle toliko decenija u tuđini, reče čika Živko a u očima vide se suze.
Izljubismo se u obraz tri puta po srpskom običaju, on mi poljubi ruku uz reči – Blagoslovi oče.
Bi mi neprijatno pa sklanjah ruku, on mi reče – neka, neka oče, mlad si ali red mora da se zna kod nas pravoslavaca.
Uđosmo u kuću.
– Sada ću ja da pozovem brata Dušana, on mi sređuje nešto oko kuće, mi smo komšije ali zovemo se braća po Hristu, znaš ti to već oče-uz osmeh reče čika Živko.
– Znam, nego šta i ja vas od sada zovem ne više čika Živko već brate Živko po Hristu.
– E to volim da čujem – reče ovaj dobri starac i ode po Dušana.
Brat Dule Ilić, komšija Živkov, nastavnik u Srednjoj školi u Ljigu, bio je čestit čovek. On još tada nije bio član crkvenog odbora u Vrujcima, bio je pre član u Cvetanovcima, a posle ovog događaja godinu, dve dana postao je i član i predsednik crkvenog odbora vrujačkog i član Eparhijskog saveta, Eparhije valjevske. Veliki delatelj je bio za hram Božji. Nažalost 2016. godine uoči svetog Arhangela Gavrila poginuo je i to baš kod crkve vrujačke, pričali su mi očevidci, kažu popeo se na merdevine da ispravi krst limeni na crkvici sv. Jovana Bogoslova i merdevine metalne uđu u strujno polje visokog napona i na licu mesta ga ubije struja. Bog da mu dušu prosti.
Donese brat Dule činiju sa vodom, brat Živko sveću upali i kandilo, ja spremih kadionicu… Pomoli smo se zajedno Bogu i svetom Đorđu, pokropih sa bosiljkom osveštanom vodicom kuću i celivaše krst Živko i Dušan. Malo zbunjen jer nema ikone sv. Đorđa već sv. Stefana ja ipak rekoh – Srećan Đurđevdan, srećna slava da bude !
– Hvala oče i tebi srećan praznik i sveti Đorđe svima nama uvek u pomoć da dođe, veliki je to Svetac. Inače oče ja slavim Stevanjdan ali mi drago da si došao i osveštao vodicu u mom domu. Nema kraja mojoj radosti.
Brat Dule i ja se pogledasmo i baš me stid obuze.
– Brate Živko oprosti, ja sam nešto bio ubeđen da slaviš i svetog Đorđa i bilo mi krivo što nisam došao koji dan ranije, ali sada vidim da sam pogrešio. Što mi odmah ne reče da ne slaviš Đurđevdan.
– Nisi oče pogrešio, rekao bih ja tebi ali nema greha u molitvi. Kad sveštenik dođe u dom to je praznik i Božji blagoslov. Kada to svi shvatimo biće nam dobro i napretka. Sedi da popijemo po rakiju i da idemo na ručak svi zajedno.
Sedoh i popismo po rakiju, brat Dule nije, on nikad nije pio, bio je sportista profesionalni.
– Brate Živko ja ne mogu ni da vas odbijem a ne mogu ni da stignem za ručak jer već je prošlo tri sata popodne, svake godine idem na bdenije u manastir Bogovađu kod mati igumanije Agnije i sestrinstva.
– Ideš u Bogovađu? E, baš da ti ispričam jednu tajnu koju nosim od 1948. godine vezanu za Bogovađu, reče brat Živko
Zbunih se i upitah kako misliš tajnu ? Ti nosiš više od pedeset godina pa zar i ja sada da je nosim? Ako je ispovest u redu.
– Nije ispovest, već tajna koju želim da ne odnesem u grob evo i brata Dula ovde da čuje.
Ispričao nam je. Veoma potresno.
– Brate Živko, pošto je ovo ipak tvoje svedočenje ajde samnom u Bogovađu i reci to svima za večerom.
– Hoću, Boga radi i vreme je bilo da se zna i pre ali dete moje, znaš li da su mi udarali cepanice sitne pod nokte u zatvoru komunisti. Bog me spasao, Bog… Nego reci mi hoće li biti tamo srpskih popova?
– Kako misliš srpskih ? Valjda su svi srpski, pravoslavni.
– Znam, znam što pitam, svašta sam se ja nagledo posle rata.
Otišli smo zajedno u manastir Bogovađu. Sećam se bio je i prota Gojko sa nama tadašnji namesnik kolubarski, paroh ondašnji bogovađski Milan i mnogi sveštenici, preko stotinu vernika.
Posle bdenija igumanija nas pozvala za večeru. Upoznao sam je sa bratom Živkom. Sedeli smo sa sveštenicima u prednjem čelu, bilo je na večeri oko sto ljudi, puna sala manastirska. Pred kraj večere uz blagoslov igumanije i prote Gojka koji je držao besedu, najavio sam brata Živka Uroševića, srpskog četnika i vođu Belih orlova koji pedeset godina nije dolazio u Otadžbinu i sada kada je tu ovaj vremešni starac želi da saopšti jedno svedočenje vezano i bitno za manastir Bogovađu,a i za nas sve u Crkvi, sve Srbe jer se radi o svedočenju stradanja srpskog monaha za Krst časni, a nije baš slučajno da to svedoči uoči svetog velikomučenika Georgija.
Brat Živko ustade i pozdravi sve prisutne rečima – Pomaže Bog časni oci, visokoprepodobna igumanijo i prepodobne sestre monahinje, draga braćo i sestre!
Pedeset šest godina nosim u sebi sliku stradanja vašeg monaha Ilariona Živanova, pred mojim očima je ubijen 1948. godine u noći uoči Đurđica.
Te 1948. godine bio sam u zatvoru u Valjevu na ispitivanju. Noć uoči Đurđica uveli su u zatvor, u prostoriju gde su nas mučili i ispitivali jednog kaluđera,bio je krvav i isprebijan ali se hrabro držo. Kažu da ga je prokazao neki čovek iz Lazarevačkih Ćelija u vozu. Pitao ga je oficir pred nama hoćeš li da ti urežem petokraku ili krst kao poslednju želju na čelu kaluđeru, šta više voliš.
Monah ga je pogledao, pridigao se, prekrstio se i rekao Krst mi ureži Njemu i Bogu služim. Zatim su mu urezali nožem krst na čelu. Pre nego što će ga ubiti kaluđer je uzviknuo :“Braćo ko preživi neka kaže monasima u Bogovađi da mi prave na današnji dan parastos. Ja sam monah iz Bogovađe zovem se Ilarion Živanov.“
Evo ja vam to prenosim dragi oci, monahinje, braćo i sestre, trebalo je i pre ali ja sam pobegao iz zatvora i nisam se vraćao do ove godine iz Amerike, Čikaga u Srbiju. Ove godine mi je država Srbija dozvolila i ne tereti me ni za šta jer ja zločine nisam ni činio već branio Srbiju od fašista i nacista. A kaluđeru Ilarionu je očito bila krivica kao i stotinama drugih sveštenika što nisu prihvatali komunizam već su se držali Boga i Monarhije.
Neka je vama srećan Đurđevdan, a neka Bog dušu prosti ocu Ilarionu, mučeniku za Krst.
Svi smo se prekrstili i pozdravili brata Živka.
Kasnije brat Vlada Gošnjić, istoričar iz Dučića istraživao je o monahu Ilarionu Živanovu i saznao je da je bio iguman u manastiru Kaoni koju je obnovio, potom u Bogovađi gde ga zatiče rat. Nije voleo komunizam. Učio je narod kakvo je to zlo. Komunisti su ga stavili na listu za streljanje pa se on krio. Na putu iz manastira Tavne za Bogovađu komunisti su ga uhapsili u vozu i zvanični izveštaj Ministarstva pravde Republike Srbije iz 2012. godine se slaže sa svedočenjem Živka Uroševića u kojem stoji da je jeromonah Ilarion Živanov ubijen 16.11.1948. godine u Valjevu kao narodni neprijatelj-lice označeno kao protivnik komunističke vlasti, a takođe prota Savo Jović je objavio u svojoj knjizi Utamničena Crkva izveštaj Episkopa šabačko-valjevskog Simeona Svetom arhijerejskom sinodu, citiram: „Godine 1948, isti Episkop izveštava Sveti arhijerejski sinod da je ubijen „jeromonah Ilarion (Živanov), bivši sabrat manastira Bogovađe. On je uhapšen u manastiru Tavni, kod Bijeljine (Bosna i Hercegovina) zatim doveden u Valjevo gde je od strane Vojnog suda osuđen na smrt i streljan, dana 16. novembra 1948. Godine.“
Živko Urošević se upokojio 19. aprila 2007. godine u Čikagu.
Dokaz da je monah manastira Bogovađa ubijen kao protivnik komunističke vlasti možete pogledati OVDE
Zapisao otac Nenad Andrić, sveštenik