ODLAZAK IZ MAGACINA
Pre dosta godina nađoh uhleblje
u magacinu, gde su se gazde menjale
svake godine, plate slikovito male
ali zadovoljstvo, neobično, veliko.
Razbrajao sam robicu u kutije,
češće nego do tada i daleko bolje.
Štaviše, i sam pevah do mile volje,
ne pazeći uvek na raspored stvari.
Bilo je sve složeno, cakum-pakum:
upoznao sam sve važne ljude esnafa,
dok se pilo žešće ili kuvala kafa,
„prijatelji“, „patriote“, „izdajnici“,
svaki se hvalio svojim dobrom,
lascivni od silnog žrtvovanja.
U jednakosti nema dobrog mirovanja.
Jedna ideja, tu, pade mi na um –
sklonih se, na vreme, pod stari krov.
Nov dodir da nađem sa sponom,
da vidim kako vetar razmiče korov.
Sve – u svetlu – ugledah novom:
lepe reči ne vape velikim jatom.
Kao, na primer, o onim „laticama
što liče na vagone“ tramvaja,
upravo stiglog na prazan plato.