Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Politika u Švedskoj i Srbiji – ozbiljne razlike dve države

PRIČA UZBUDLJIVE ŠETNJE

Iz prve ruke, ovaj tekst objašnjava šta je i kakva je politika u Švedskoj, u odnosu na ono što se u Srbiji smatra visokom politikom. Razlike među njima idu do groteske.

 

U subotu sam izašao u „protestnu šetnju“, sa Zokijem, starim drugarom s fakulteta. Kao pre 20 i kusur godina. U prvi mah zaista beše flešbek. Entuzijazam mi je, priznajem, brzo splasnuo, piše Predrag Dragosavac za DW.com

politika u švedskoj

U poslednje vreme radim medijski monitoring – centrala kompanije je u Helsinkiju, moj „OUR“ je u Talinu, ja sam u „švedskom timu“ i pratim švedske medije. U švedskim pričama sam bar osam sati dnevno. Intenzivno. Mogu da radim „daljinski“. Koristim tu privilegiju.

Iz Beograda. Živim u paralelnim svetovima. Trudim se da izaberem stvarnosti koje mi odgovaraju.

U subotu sam izašao u „protestnu šetnju“, sa Zokijem, starim drugarom s fakulteta. Kao pre 20 i kusur godina. U prvi mah zaista beše flešbek. Devedesete su mi prošle na demonstracijama. Prvog dana studentskog protesta, u novembru 96, lično sam Miću Popovića popeo na binu. Štošta još. I, eto me, opet na istom mestu.

Entuzijazam mi je, priznajem, brzo splasnuo. Šetao sam u novinarskom društvu, kraj kamiona sa razglasom. Priznajem bio sam preneražen skandiranjem „vođe navijača“ kome je dodeljen mikrofon i delegirano da „pali“ šetače: „Bando napredna!“, „Vučiću lopove“, „Majo Marijana“…

To li su slogani promene? Da, biće da sam se pošvedio. Tamo se i o sloganima na demonstracijama razmišlja unapred, o njima se razgovara, dogovaraju se. Da ne bi bilo blamaže i sklizavanja u vulgarnost, ali pre svega zato što su slogani – usklici vrednosne orijentacije i stremljenja.

Kakvom se društvu stremi usklicima: bando, lopovi…?

**

Kada se srpska javna, politička i medijska scena posmatraju sa otklonom kakav pruža distanca višegodišnjeg bivstvovanja u stabilnom i istinski demokratski ustrojenom društvu kakvo je švedsko, već i sami „ključni zahtevi“ opozicije „za fer izbore“ zvuče skoro pa groteskno.

S jedne strane, svedoče da u Srbiji na kraju 2018. godine ne postoji ni minimalna „infrastruktura“ za demokratsko funkcionisanje društva i političkog života, odnosno da je ta infrastruktura danas u gorem i jadnijem stanju nego u najgorem jadu devedesetih. To je samo po sebi tragično i govori o dramatičnoj društvenoj regresiji.

S druge strane, formulisani tako kako su formulisani, „ključni zahtevi“ opozicije posredno otkrivaju i uzroke tužne jalovosti i nedelotvornosti. Principijelno formulisanog „višeg“ cilja (ili ciljeva) nema, a skoro da je opipljiv implicitni nagoveštaj da će i sitniš biti razlog za zadovoljstvo.

Šta znači „ključni zahtev“ za „većim prisustvom u emisijama RTS, najmanje 60 minuta nedeljno“? Da je sve drugo na RTS-u, a i u drugim medijima, u redu, i da nam samo fali veće prisustvo predstavnika opozicije? Nije nego. Ili, „bolja kontrola biračkog spiska“? Kontrola valjda treba da bude na nivou nekih propisanih demokratskih standarda, a ne malo bolja od pljačke i prevare. I tako dalje…

**

Ozbiljna politika, bar u Švedskoj, podrazumeva jasno definisane strateške ciljeve, istrajnu postojanost u borbi da se bar neki od tih ciljeva ostvare, principijelnost i vernost temeljnim vrednostima i uverenjima. Ozbiljna politika i ozbiljna politička kultura podrazumevaju, takođe, elementarno poštovanje političkih rivala i neistomišljenika, dijalog, kulturu dijaloga.

Pre i posle svega, ozbiljna politika u Švedskoj često podrazumeva i spremnost na kompromis sa neistomišljenicima i protivnicima. Odluke od opšteg i javnog značaja tiču se svih. Što je širi konsenzus oko strateškog pravca i suštinskih odluka, to je društvo stabilnije, postojanije i sigurnije u kretanju ka zacrtanom cilju (ili ciljevima).

Mi ni posle 30 godina mrcvarenja u nazovi-višestranačju nismo došli do tih spoznaja, kamoli da smo nešto od toga interiorizovali. Autoritarnost je, na žalost, naša najdublje ukorenjena tradicija. A mi se tradicije ne odričemo, makar bila i užasna.

Poštovanje pojedinca u našoj kulturi nikada nije „sistemski“ uspostavljeno. Naprotiv, sistemska je njegova negacija. Nastupa se u taborima. Uobičajno je i „prirodno“ da se politički neistomišljenici vređaju i dehumanizuju. Na to se gleda sa simpatijama i bolećivošču kad je meta prava; kad se vređa i dehumanizuje „drugi“; kad je „fuksa“ zaslužila da dobije „po pički“.

U takvoj kulturi dijaloga, logično, dijaloga neistomišljenika ne može ni da bude, a kamoli nekog eventualnog dogovora i konsenzusa.

U tom kontekstu, i ove sadašnje šetnje meni izgledaju kao deja vu. Dokaz da se i u bukvalnom i u metaforičnom smislu decenijama vrtimo u istom krugu. Da tapkamo u mestu. Da iskorak iz užasne i pogubne „tradicionalne matrice“ kao društvo nikada nismo napravili.

Već i sama činjenica da postoji „unutrašnja potreba“ ljudi, a i „debeo“ razlog da se protestuje, porazna je i za društvo i za državu. Ne zbog unutrašnje potrebe već zbog razloga. Porazno je da na kraju 2018. mora da se protestuje zbog normalizacije brutalnog nasilja (svih oblika) i najcrnjeg medijskog mraka. Institucionalne brane za to morale su odavno da budu postavljene. To je odavno moralo da postane nemoguće.

I bilo bi…da se posle 5. oktobra zaista marilo za jačanje profesionalnog integriteta institucija i njihovu nezavisnost; da je RTS bio temeljno provetren i još temeljnije restrukturiran; da je medijska sfera upristojena i postavljena na zdrave osnove; da je na pijedestal uzdignut neki drugi princip osim „privatizacije svega i po svaku cenu”… Avaj, posle svih vajnih „eksperata“, „demokratizatora“ i „evropeizatora“, sad, evo, mora ponovo da se šeta ne bi li od nas bar dugmići ostali.

**

Najgolemija suštastvena razlika između „višestranačja“, „demokratije“, „političke klime“ u Srbiji i Švedskoj ogleda se upravo u tome što se u Švedskoj strateške političke odluke kreiraju kroz široki društveni dijalog u kome političke partije uopšte nisu jedini, a možda nisu ni najvažniji akteri.

Kod nas takvog dijaloga praktično nikada nije bilo.

Strateške odluke najčešće su oktroisane iz uskog centra političke moći. Giganti su suviše pametni da bi marili za dijalog i mišljenja drugih. Dok drže šapu na medijima i pendreku sve drugo je manje važno.

**

Kada je reč o aktuelnim protestima u Beogradu, kao i o njihovom medijskom predstavljanju, meni – sa švedskim kontekstom na umu – prosto bode oči akcenat koji se stavlja na njihovu masovnost. Režimski političari i njihovi mediji ubiše se nipodaštavajući „šačicu slučajnih prolaznika“ koji se opet, uprkos takvoj malobrojnosti, ne libe da „pozivaju na linč, nasilje, silovanje i državni udar“. Na masovnosti, naravno, insistira i opozicija, pogotovo kada na okupljanje poziva sloganom „Hajde da se prebrojimo“.

Tu dolazimo do još jedne interesantne razlike u samom poimanju politike, „političkog kapitala“, društvene akcije.

Nije da masovnost demonstracija i njihov naboj u Švedskoj ne igraju nikakvu ulogu. Naglasak, međutim, obično nije na brojnosti učesnika; mnogo češće je na (političkoj) poruci, na proklamovanom cilju, a onda i na sposobnosti da se politička poruka artikuliše u kontinuiranu dugoročnu akciju kojom se stremi cilju.

Koliko god da je ljudi protestovalo i šetalo prethodne dve subote i ma koliko da je politička poruka posle njih ostala nerazjašnjena do kraja, svakome bude jasno da je „nešto trulo u državi Danskoj“. To je, u stvari, odavno jasno i bez šetnji. Smrdi odvratno i nadaleko. Gore je od prohodskog smrada, što bi rekao Vasa Pelagić. Režim smrdi, nema u to nikakve sumnje. Na žalost, nije to jedini smrad. Septička jama nije čišćena decenijama. Javna scena prepuna je giganata. Preliva.

**

Sistem je kapilarno premrežen udruženjima. Na hiljade ih je. Za sve i svašta. Ta udruženja, pa i pojedinci, snagom svojih uverenja, argumentima, angažmanom utiču na „javni diskurs“. Ozbiljna politika u Švedskoj podrazumeva aktivno učešće građana i pojedinaca. Ne samo izlazak na glasanje ili u šetnju jednom u četiri godine.

Politički stav i angažman se iskazuju svakodnevno – svešću o tome šta se i gde kupuje, nepristajanjem na agresvini konzumerizam i privatizaciju svega, uzgajanjem svoje sopstvene hrane, reciklažom i brigom za životnu sredinu, držanjem na oku i prozivanjem svojih političkih predstavnika, isterivanjem svojih zakonom zagarantovanih prava na sve raspoložive načine…

Kod nas je principijelni javni angažman obesmišljen. Endemskim klijentelizmom i korupcijom. Ideja o javnom, opštem interesu izbrisana je iz svesti; to je bio preduslov privatizacije svega. „Javni diskurs“ je tako sveden na nivo rijalitija. Politika, politički forumi, mediji, sve se pretvorilo u rijaliti.

Javni jezik, jezik televizija, radija, novina i „novinara“ – postao je izveštačen, isprazan, manipulatorski, lažan. Bez jezika, nema ni artikulacije ideja, nema stremljenja, vizija i utopija. Nema javnosti.

Tužna je istina to što je „rijaliti-format“ kod nas stigao u paketu post-petooktobarske modernizacije i evropeizacije. Nesebično su nam ga darovali Veran Matić i B92, a i današnji vođa opozicije odigrao je „levičarsku rolicu“ u toj filantropsko-patriotskoj misiji narodnog prosvetljenja. Željko Mitrović i Milomir Marić tek kasnije su preuzeli štafetu.

Socijaldemokratija u Švedskoj je svoj istorijski uspeh u prošlosti (iz)gradila difuznošću pluralističkog (demokratskog) pokreta i obrazovanjem i emancipacijom masa. Od „masa“ su stvarani obrazovani, samosvesni i politički osvešćeni pojedinci. Ti pojedinci su opet kroz masovni difuzni i demokratski pokret isterivali svoja prava. Nisu „zahtevali“ i molili za sitniš i mrvice; organizacijom i organizovanom borbom su osvajali prostore slobode. Pismenost i obrazovanje masa bili su put „promena“.

Političke partije i pokreti u Švedskoj nisu od danas do sutra. To su pojave „dugog trajanja“. Nastale su da bi se borile za interese različitih društvenih slojeva – kapitalista i posednika, radnika, seljaka, građanstva… Poverenje su gradile i grade na postojanosti svojih principa i na delatnom kontinuitetu. Verne su svojoj „bazi“. Njihova organizaciona struktura „kumulira“ iz generacije u generaciju.

Mi takvih partija i organizacija nemamo.

Na sceni, sa svih njenih strana, uglavnom imamo one koji su se pokazali kao neprincipijelni, nelojalni svojim sopstvenim organizacijama i najbližim saradnicima, nejasnih i nepostojanih uverenja, netransparentnih namera, alergični na iole jače ličnosti u svom neposrednom okruženju, nesposobni da prihvate kritiku, čak i kad je konstruktivna i dobronamerna…

Imamo autoritarnost u različitim pakovanjima i odelima. Jedino to nam ne manjka. U svemu ostalom smo deficitarni.

Švedska je početkom 20. veka bila siromašna zemlja, razvaljena masovnim alkoholizmom. Ljudi su se iz nje masovno iseljavali. Iskorak je bio uslov preživljavanja i opstanka zajednice. Šveđani su se pokazali sposobnim da se pogledaju u ogledalu. Bilo je užasa koji su ugledali, ali su se – koliko, toliko – suočili sa samima sobom. Napravili su iskorak iz ”tradicionalne matrice”, opstali su kao zajednica, krenuli napred…

Mi još nismo stisli muda da se pogledamo u ogledalu. To je zajedničko i vlasti i opoziciji. I jedni i drugi podilaze laži, hipokriziji, zatucanosti, malograđanštini, rigidnosti, prostakluku. Pothranjivanjem večne netrpeljivosti ”svih prema svima”, društvo se drži zakucanima. Zato ”dan mrmota” nikada ne prestaje.

Jedna „pošalica“ kaže kako je prva stvar koju će uraditi troje Šveđana kada se sretnu na pustom ostrvu – da osnuju udruženje. Troje ljudi je dovoljno za to. Švedska je premrežena hiljadama udruženja, za sve i svašta. To je način da se na konkretan način dela u javnom i političkom životu; da se aktivno učestvuje u javnim debatama; da se utiče na kreiranje javnog diskursa.

Masovne političke skupove, poput beogradskih šetnji, u Švedskoj bi iskoristili za jačanje postojećih organizacija, ali i za iniciranje i pokretanje novih. Jer, politički angažman, pogotovo u smutnim vremenima, ne završava se glasanjem ili protestnom šetnjom jednom u četiri godine; politički angažman je svakodnevan.

Izvor: DW.com

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter