Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Srpska rakija – prepreke na putu brendiranja

PROPUSTI U PROMOVISANJU

Zašto srpska rakija nije srpski brend? Postavlja se pitanje kako Srbija nije uspela da ostvari značajniji prodor na svetsko tržište. Za to postoje tri glavna razloga.

 

Umor od serijske proizvodnje koju je doneo kapitalizam porodio je glad za originalnim, ekskluzivnim i domaćim. Srpska rakija zadovoljava svaki od ovih kriterijuma.

srpska rakija

Ona ima karakteristike ručnog rada, a zbog specifičnih uslova u kojima opstaje, ne podleže standardizaciji i potpuna je suprotnost masovnoj proizvodnji monotonih i predvidljivih ukusa. Kada je kvalitet i prisustvo aroma i organoleptičkih impresija u pitanju, naša rakija može se uporediti sa francuskim konjakom. Međutim, postavlja se pitanje kako pored ovih činjenica nismo uspeli da ostvarimo značajniji prodor na svetsko tržište i zašto taj kvalitet nije prepoznat čak ni u našoj zemlji. Za ovo postoje tri glavna razloga.

Poznato je da nijedno jako alkoholno piće nije izgradilo mit o sebi u inostranstvu, pre nego što ga je potvrdilo u sopstvenoj zemlji. Da bi se izgradila svest i poštovanje prema jednom proizvodu koji nije samo proizvod za konzumiranje već predstavlja nacionalni simbol trajanja, neophodna je planska i kontinuirana pomoć države. Na žalost, naša država ne uspeva da stvori strukturu – pravnu, ekonomsku i medijsku – koja bi doprinela prepoznavanju kvaliteta i potencijala koji rakija ima, stvorila tržišne uslove za razvoj i napredovanje malih porodičnih destilerija, stvorila potrebu za rakijskim turizmom, sajmovima i festivalima. Kada pogledamo sadržaj poslednjih nekoliko zakona o jakim alkoholnim pićima, primetno je da su se mali proizvođači gurali u sivu zonu preskupim nametima i nepotrebnom birokratijom, a da se išlo ka monopolizaciji tržišta. Poslednji zakon je doneo neke pomake na bolje, međutim, primetan je utucaj uvozničkog lobija koji želi da uguši domaću proizvodnju. Postoji čak računica po kojoj se više isplati da otvorite destileriju srpske rakije van Srbije i da je uvozite, nego da pokrećete proizvodnju na domaćem terenu. Država, takođe, ne radi ništa da suzbije prodaju lažnog alkohola i kontroliše uvoz industrijskog etanola iz susednih država. Reklamiranje je zabranjeno, akcize za domaća pića se povećavaju, interesi neformalnih grupa uvoznika stavljaju se ispred nacionalnih.

Jedan od gorućih problema je i kafanska praksa širom naše zemlje koja ne haje za interese gostiju služeći im jeftine i često veštačke rakije umesto nacionalnog pića po kome želimo da budemo poznati. Tranzicioni period u našoj ekonomiji doveo je do situacije u kojoj kapital za otvaranje ili kupovinu lokala imaju društvene grupe za koje se ne vezuju visoki etički i estetski standardi, te je skoro nemoguće objasniti im da se trovanjem gostiju ne urušava samo ugled lokala, već i cele zemlje i njenih gastronomskih simbola. Masovno se služi alkoholni otpad, ne postoji kultura pijenja, a osoblje i gazde potcenjuju rakijsko znanje svojih gostiju. Dok se ne reši ovaj problem i, samim tim, ne otvori tržišni prostor za registrovane, kvalitetne i poštene proizvođače, zauvek ostajemo gastronomska i poljoprivredna provincija.

Najkvalitetnije rakije, one koje imalu najuzbudljiviji aromatski kompleks, a čuvaju se kao porodični nakit, proizvode se od autohtonih sorti voća. Autohtone šljive, na primer, uspevaju na ovim prostorima stolećima, razvile su specifičan odnos sa zemljištem i klimom, ono što Francuzi zovu terroir. Te sorte se, međutim, ne uklapaju u ono što moderna ekonomija, gladna za većim, težim, bujnijim, zove isplativost. Masovno se odbacuju ovi voćni dragulji zaradi novih sorti koje nemaju ni približan aromatski potencijal koji postoji kod rakijskih sorti. Međutim, ne postoji organizovan, institucionalni napor da se rakijske sorte sačuvaju, a samim tim sačuva i Srbija na svetskoj mapi vrhunskih alkohola. Pa još kad dodamo da se ove sorte nazivaju starim, što će reći neproduktivnim i zaostalim, lako je predvideti kakva ih sudbina čeka. Bilo bi dobro da postoji inicijativa za drušvenu akciju, koja bi se zvala „Zaštitimo požegaču“ ili crvenu ranku ili trnovaču, za koncerte, izložbe, predavanja koja bi skrenula pažnju da sa nestajanjem biljnih vrsta nestaje ceo jedan svet.

Izvor: Agromedia.rs

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter