DOSITEJ I SAVA MRKALJ PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA
Nebom se opet prolomi munja pa grom, na Svetoga Savu, kad mu vreme nije. To Sava Mrkalj, sa Dositejom Obradovićem, pristiže na nebesjah, ne onim kočijama sa konjima, iz Beča, kako to bejaše, no nebesnim kočijama.
– Raspop! Raspop!
Zagrme na Svetoga Savu kad mu vreme nije, po onoj epskoj, i iz oblaka po nebeskim lestvama, onim iz viđenja Jovana Damaskina, spustiše se niko treći do Dositej Obradović i Sava Mrkalj, otac srpske azbuke, pre Vuka Karadžića.
– Dobro te se prizemljismo vo zemlji Serbiji.
– Gle raspop! Raspop!
– To tebi dobacuju česnjejšij Dositeje!
– Ova li golobradija, sa Bogoslovije?
– C, c, c!!!
– Ma jesu li ih tako učili Savo vozmoliću lepo?
– Čitanije i pisanije ploho, i vospitanije!?
I oni tako, ruku pod ruku, tromo od starosti odlaze na Kolarac, na književnu tribinu: ”Život i priključenije 2”. Masa se isčudjuje nošnjom i odelima nesavremenika.
Smart telefoni zvone „Pridite zemnorodni“ (melodija: Dragoslava Pavla Aksentijevića).
– Gasi to sokoćalo! – udara Dositej šakom o sto.
– Ne remetite bezmolvije pred kazanijem vozmolim Vas bratijo!!!
– Pogasite telefone, skreće im pažnju moderator programa.
– Je l’ stvarno da ste se vratili u Srbiju, a ne došli po drugi put?, pita neko iz publike.
I prekida ga opet plavuša sa pirsingom u nosu.
– Čovece, na književnoj sam večeri sa dva čudaka, ne mogu da verujem! Kako su ih pustili, pita se i žvaće žvaku.
– Ima li voprosa? Pitanja, pitanja – potvrđuje moderator.
– Jeste li zadovoljni koliko dijaspora daje novaca za privatnu zabavu, bal? Ups! Vaše dane.
– Kakve dane?, začudi se Dositej.
– Pa, po Vama zovu te dane, kao i zadužbinu.
– A gde je moj dom osim na nebesjah i knjigah, gde je srce tu je dom.
I uz gromoglosan aplauz, Dositej isčeze, osta samo krompir na stolu, koji je odavno doneo u Srbiju, a sada valjao po rukama da umiri nerve. A od Save Mrkalja požuteo list požutelog papira od zuba vremena: salo debelog jera, koje je znalo da azbukom protrese, pa opet, podnaslov, samo satirično, igra reči, valjda: “Salo debelog jereja koji je znao da azbukom protrese. Satira neka. Vrag bi ga znao…!?
Novinari nagrnuše da uslikaju ova dva čudaka, ali ostadoše kratkih rukava, što se kaže…
Nebom se opet prolomi munja pa grom, na Svetoga Savu, kad mu vreme nije. To Sava Mrkalj, sa Dositejom Obradovićem, pristiže na nebesjah, ne onim kočijama sa konjima, iz Beča, kako to bejaše, no nebesnim kočijama.
Lajk!!!