Fernando Alonso – na pravim mestima u pogrešno vreme

ŽIVOT I KARIJERA

Ljubav je ono što pokreće sve, a kada ona nestane, jedino što vam preostaje jeste da dobro razmislite šta ćete dalje. Fernando Alonso gajio je veliku ljubav prema Formuli 1, ali je toj ljubavi sada vreme isteklo.

Karijera španskog automobiliste potrajala je 18 godina, iako nam se u pojedinim trenucima čini da nije prošlo mnogo vremena od njegove prve titule. Vozio je za timove koji su se svaki na svoj način upisali u istoriju Formule, na čemu bi mu praktično svaki vozač pozavideo. Osvojio je dve titule i ostvario 32 pobede, uz još 65 podijuma i 22 pol pozicije, a utisak je da je mogao mnogo više.

Neki bi rekli da nije imao sreće, drugi da je bio previše tvrdoglav, ali je prava istina da je bio na pravim mestima, samo u većini slučajeva u pogrešno vreme, u većini slučajeva samo svojom krivicom. Od prvog do poslednjeg dana u Formuli 1 bio je vozač koji je izvlačio i više od maksimuma iz svojih bolida, a čini se da više ljubitelji tog sporta žale za njegovim propuštenim prilikama, nego on sâm. Jer, pronašao je novi izazov, a to je da postane tek drugi čovek koji je osvojio ’triplu krunu’ auto-moto sporta, koju čine trijumfi na Velikoj nagradi Monaka, Indijanapolisu 500 i 24 časa Le Mana.

Alonso je trenutno na dve trećine tog puta, a do ispunjenja misije ga deli samo još pobeda u Indijanapolisu. Prvu priliku je imao pre dve godine, ali ga je Honda izdala kao i mnogo puta u Formuli 1, a druga ga čeka krajem maja. U međuvremenu je sa Tojotom slavio na 24 časa Le Mana, a među pobednike u Kneževini se upisao još 2006. i 2007. godine. Jedini čovek koji je trijumfovao na sve tri najveće trke na svetu je Grejem Hil, šampion Formule 1 iz 1962. i 1968. godine, a inače i otac Dejmona Hila.

S obzirom na to da je od Hilovog dostignuća prošlo skoro 47 godina, možda je i vreme da ga neko ponovi, a i da taj neko bude upravo Alonso. Španac se oduvek razlikovao od većine vozača Formule 1 koji su se pojavili u XX veku, više je podsećao na one istinske trkače iz prethodnog veka koji su mnoge od nas i naterali da se zaljube u taj sport.

Karijeru je gradio kako je sâm želeo, a svaki njegov potez je na neki način bio i logičan u tom trenutku. Jer, ko je mogao da pretpostavi da će Luis Hamilton biti tolika pretnja već u svojoj prvoj sezoni, da će Bron Gran Pri zasijati posle povlačenja Honde iz šampionata, da će Red Bul biti nezaustaljiv do hibridne ere koja je dovela do apsolutne dominacije Mercedesa? Ako je neko znao da će to da se desi, neka nas kontaktira da nam nagovesti šta nas čeka u budućnosti, mada možda je i bolje da se iznenadimo. :-)

Titule je osvojio u pravom trenutku, čime ih je na neki način učinio vrednijima u odnosu na one do kojih su došli Sebastijan Fetel i Hamilton u godinama koje su usledile. Ipak je postao dvostruki svetski šampion u direktnom duelu sa najuspešnijim vozačem svih vremena – Mihaelom Šumaherom, baš u trenutku kada se činilo da njegovoj dominaciji u Ferariju kraja nema. Od tada se našao u središtu dva skandala, ali ga to nije onemogućilo da utočište svaki put pronađe u jednom od najboljih timova šampionata, samo što je poslednjih sezona usledio veliki pad na koji ni on uprkos svom neverovatnom vozačkom umeću nije mogao da utiče.

Alonsova priča početak ima u kartingu, a još tada se istakao brzinom i odlučnošću. Bio je beskopromisan vozač, koji je uvek izvlačio maksimum iz svog kartinga, što je dolazilo do izražaja iako je bio mlađi od svoje konkurencije. Praktično je tada odbijao da ode korak dalje, da se prebaci u jednosede, ali kada su ga konačno ubedili da je to pravi potez, nije mu bilo mnogo vremena potrebno da i to postane njegov teren.

U svojoj prvoj sezoni došao je do titule u šampionatu koji danas znamo Svetska serija formule Reno i ne samo to – upoznao je čoveka koji će promeniti ne samo tok njegove karijere, već i života. Nije teško pogoditi da je taj čovek bio Flavio Brijatore, pod čijim vođstvom je i došao do svojih najvećih uspeha u Renou. Iste godine kada je osvojio prvu titulu u karijeri, popularni Nando je dobio priliku da testira bolid Minardija i tako brojnim timovima Formule 1 skrenuo pažnju na sebe.

Usledilo je četvrto mesto u Formuli 4000, pre nego što je debitovao u Formuli 1 baš kao vozač Minardija. U to vreme nije ni bilo realno očekivati čudo od Španca u bolidu tima iz Faence, u kojoj je danas sedište ekipe Toro Roso. Alonso nije osvojio nijedan bod, a na 17 trka najbolji rezultat bilo mu je deseto mesto na Velikoj nagradi Nemačke. Uprkos tome, uradio je više nego što je dovoljno da bi dobio mesto test vozača Renoa, a zatim i glavnog za sezonu 2003. godine.

Može se reći da je to bio taj jedan put kada je Alonso bio na pravom mestu u pravo vreme, što nije slučaj sa ostalim potezima koje je vukao tokom karijere. Sâm je više puta istakao da nije bio spreman za ono što je počelo da mu se dešava jer je počeo redovno da se bori za podijume i pobede u francuskom timu. Tri puta se našao na pobedničkom postolju te sezone pre nego što je stigao do najvišeg na „Hungaroringu“.

Prvu sezonu u Renou završio je na šestom mestu, u drugoj je napredovao do četvrte pozicije, a zatim je postao čovek koji je stavio tačku na Šumaherovu dominaciju, što je malo ko mogao da pretpostavi. U to vreme, svi su veće šanse davali Kimiju Raikonenu, koji je tada branio boje Meklarena, dok je iz prikrajka vrebao Huan Pablo Montoja. Međutim, za nešto su se pitali on, Brijatore, pa čak i Đankarlo Fizikela, koji je pobedom u Australiji otvorio sezonu.

Alonso je zauzeo treće mesto na „Albert parku“, a zatim je imao samo dve loše trke – u Kanadi, kada je odustao, i Mađarskoj, gde je bio tek 11. Kao i većina timova, Reno je bojkotovao Veliku nagradu Sjedinjenih Država, ali Španac zapravo nije napravio nijedan pogrešan korak te sezone. Ostvario je šest trijumfa i još osam puta se našao na podijumu, što mu je olmogućilo da za 21 bod pobedi Raikonena u borbi za titulu. Treba napomenuti da su bodove tada osvajala najbolja osmorica vozača, a za pobedu je sledovalo deset bodova.

Još pre nego što je obezbedio svoje mesto među šampionima Formule 1, Alonso je doneo odluku koja je i te kako uticala na dalji tok njegove karijere. Odlučio je da 2007. godine pređe u Meklaren, i to tako što ga je Ron Denis zaintrigirao kratkim razgovorom koji su imali baš onog dana kada je Španac osvojio prvu titulu na Velikoj nagradi Brazila. Pre selidbe u britanski tim, Alonso je uspeo da odbrani titulu u Renou, ovoga puta u direktnom duelu sa Šumaherom, a sve je rešeno odustajanjem legendarnog Nemca na „Suzuki“.

Na putu do druge titule, Alonso se sedam puta na najvišem stepeniku pobedničkog postolja i još isto toliko na drugom, a kada se izuzmu dva odustajanja imao je još samo dva peta mesta. Iako mu je Nemac parirao po broju trijumfa, na ostalim trkama mu jednostavno nije bio ravan, a iako se tada činilo da je te sezone stavio tačku na svoju karijeru, vratio se tri godine kasnije, samo kao vozač Mercedesa.

Dvostruki svetski šampion je istakao da se na prelazak u Meklaren odlučio jer mu je bila potrebna nova motivacija, a takođe i jer je osećao da Reno ne može da nastavi u istom ritmuj. Alonso je tom prilikom napravio ozbiljno veliku grešku time što je mislio da će biti prvi vozač britanskog tima jer ipak mu je timski kolega bio debitant. Međutim, debitant čiju karijeru je Denis pratio još od ranih dana, ali i vozač koji je Špancu parirao u svakom smislu i nije nameravao da mu se skloni sa puta.

U Meklarenu su odlučili da njihovi vozači treba da se bore na stazi, a upravo to ih je koštalo titule. Pre nego što je šampionat uopšte bio blizu raspleta, bilo je evidentno da je Hamilton ozbiljno poljuljao Alonsa, pa ga je tako i namerno usporio u kvalifikacijama za Veliku nagradu Mađarske. Kasnije je otkriveno da je Španac učestvovao u špijunskom skandalu, tačnije da je zajedno sa Pedrom de la Rosom došao do poverljivih podataka Ferarija, a iako su njih dvojica pošteđeni, Meklaren je morao da plati 100 miliona dolara, a takođe je i ostao bez plasmana u poretku konstruktora.

Na kraju su i Alonso i Hamilton za samo jedan bod ostali bez titule, koja je otišla u Raikonenove ruke, a ispostaviće se da je upravo Finac poslednji Ferarijev šampion. Po završetku tog šampionata, očekivano je došlo do raskida saradnje između španskog automobiliste i tima iz Vokinga, a Reno je oberučke prihvatio svog dvostrukog šampiona nazad. Iako nije beležio rezultate kao u svojim šampionskim sezonama, ali i dok je bio u Meklarenu, imao je veoma dobre rezultate, među kojima se izdvajaju pobede u Singapuru i Japanu.

Sada malo i smešno i deluje upravo to, da se trijumf na stazi „Marina Bej“ izdvaja, ali se sada drugačije gleda po čemu. Jer, baš ta Velika nagrada Singapura je poprište drugog skandala u koji je Alonso neposredno bio umešan. Istina o toj trci je došla na videlo tek posle nešto manje od godinu dana, kada je Reno uručio otkaz Nelsonu Pikeu junioru, koji je šokirao sve otkrivši da su mu Brijatore i Pet Simonds naložili da udari u zid u određenom trenutku, čime je Španac dobio pobedu na tacni. Tog dana kada se trka vozila činilo se da je to bio samo savršen splet okolnosti koji je išao na ruku dvostrukom šampionu, ali se ispostavilo da je trka bila režirana. Alonsu je pobeda ostala, dok su Brijatore i Simonds prognani iz Formule 1, ali su se vratili u drugačijim ulogama nekoliko godina kasnije.

Kada je Pike odlučio da progovori, Alonso je imao velikih problema sa Renoom, ali je već dogovorio prelazak u Ferari za 2010. godinu. Tada je to bio logičan potez, a ispostaviće se da je na više nivoa bio pogrešan jer njegov pohod na treću titulu neće biti uspešan. U godinama u koje su usledile, Fetel i Red Bul su bili ti kojima niko nije mogao da pripreti. Jeste Alonso u tri od četiri sezone bio najveći rival nemačkog automobiliste i u dva navrata imao šansu da dođe do titule na poslednjoj trci, ali nije bilo sve do njega. Period u Ferariju je, bez sumnje, obeležila i poruka Felipeu Masi putem radija tokom Velike nagrade Nemačke 2010. godine, koja je glasila: „Fernando je brži od tebe“, u vreme kada su timske naredbe još bile zabranjene.

Ferari jeste tih sezona imao odličan bolid, ali nedovoljno dobar da čak i kada je Alonso izvlačio maksimum to nije bilo dovoljno ni za njega, ni za tim. Bilo je evidentno da je rastanak dve strane sve bliži, ali malo ko je mogao da predvidi da će se Španac vratiti u Meklaren. Britanski tim se u to vreme odlučio da započne novu eru sa Hondom, sa kojom je početkom devedesetih bio nezaustavljiv u Formuli 1, a Alonso je u tome video novi izazov.

Kada je odlazio iz italijanskog tima istakao je da nije doneo pogrešnu odluku, pošto je smatrao da Ferari u godinama koje će uslediti neće imati šampionski bolid. Ispostavilo se da je i bio u pravu, pošto od 2014. godine traje dominacija Mercedesa, ali je usledio strmoglavi pad Meklarena. U ovom trenutku izgleda da će morati da prođe još mnogo sezona pre nego što se britanski tim vrati na pravi put, da barem konkuriše za podijume, kakav slučaj nije još od 2013. godine (iako stoji da su Kevin Magnusen i Dženson Baton bili na pobedničkom postolju na Velikoj nagradi Australije 2014. godine).

Alonso jeste u sezonama koje su sledile izvlačio maksimum iz bolida Meklarena, ali je to bilo dovoljno samo za borbu za bodove. Najbolji rezultat u poslednje četiri godine bilo mu je peto mesto, a iako je do kraja saradnje sa Hondom došlo krajem 2017, samo mali korak unapred je napravljen sa Renoom. To nije bilo dovoljno da Španca zadrži u Formuli 1, a iako samo sebe može da krivi za to što je bio na pravim mestima u pogrešno vreme, svim ljubiteljima auto-moto sporta mora da bude jasno da je šampionat izgubio mnogo njegovim odlaskom.

Srećom, to što je okrenuo leđa Formuli 1 ne znači da je završio sa auto-moto sportom, pa ćemo još nekoliko sezona moći da uživamo u njegovoj vožnji. A ko zna, možemo da sanjamo i da će se Formula 1 vratiti na pravi put i privoleti ga da se vrati, ako niko drugi, verovatno će ga Meklaren spremno čekati. U svakom slučaju, njegovi veliki rivali su se postarali da se u velikom stilu oprosti, tako što su mu priredili špalir na Velikoj nagradi Abu Dabija, kako dolikuje za jednog velikog šampiona.

Izvor: Sportklub.rs