PUT U TEŠKE BOLESTI
Za razliku od prolazne, hronična usamljenost nije samo situacija u kojoj se osećamo potpuno samima u svetu, nego i ozbiljno stanje koje može doprineti razvoju brojnih bolesti.
Primetite li da ste pod velikim stresom, dobijate na težini, imate povišeni krvni pritisak i posećujete lekara češće nego ikada pre, a pritom ste svesni toga da niste često u društvu drugih ljudi koji vam čine dobro, radi se o direktnom uticaju usamljenosti na vaše telesno zdravlje.
Kako se definiše usamljenost, zašto se ona javlja i šta možemo da uradimo kako bismo pobedili hroničnu usamljenost, pojašnjava specijalizant psihijatrije dr Andrej Prošev.
Kako napominje, osećaj usamljenosti javlja se kad neka osoba nije u društvu ljudi s kojima bi želela da bude, pa taj osećaj usamljenosti zbog toga i motiviše osobu da potraži društvo ljudi koji su joj važni. Za osećaj usamljenosti nije toliko važna fizička prisutnost nekih ljudi, koliko odsutnost određene osobe ili osoba.
Postoje dve vrste usamljenosti: situacijska i strukturirana.
Prva dolazi do izražaja kada se osoba nalazi u situaciji u kojoj nisu prisutni ljudi za koje bi ona želela da jesu, dok se strukturirana odnosi na osećaj kada neka osoba uopšte nema drugih bliskih osoba s kojima bi se osetila povezanom. Oseća se kao da nigde ne pripada, pojašnjava dr Prošev.
Ipak, u današnjem ubrzanom načinu života osoba bi trebalo da nauči kako sama da provodi vreme, a hoće li ili ne kod nje doći do hronične usamljenosti, zavisi od toga, kako kaže dr Prošev, da li je kao dete razvila mentalne i bihejvioralne strategije koje su joj omogućavale da bude sama i da se pritom oseća dobro.
Takvim osobama samoća ne predstavlja problem u odraslom dobu pa često i doziraju društvene kontakte. S druge strane, oni koji su tokom detinjstva baš uvek bili okruženi drugim ljudima i nisu naučili kako da provode vreme sami sa sobom, često ne razviju toleranciju na samoću.
Zašto nam uopšte treba društvo drugih ljudi?
Međutim, nije slučajnost zašto osećamo da nam trebaju drugi ljudi. Evolucija je u tome imala značajnu ulogu.
Tokom evolucije preživeli smo upravo zato što smo se udružili u grupe. Tako smo mogli činiti stvari koje pojedinac ne bi mogao sam i time se između pripadnika grupe pojavila emocionalna povezanost koja je bila preduslov za osećaj pripadnosti, solidarnosti, samilosti, za pomoć bolesnima i slično.
Kada je pak neki pojedinac bio izbačen iz grupe, to je često značilo osudu na smrt jer sam nije mogao da preživi. Danas se pak sve više sami otuđujemo od zajednice. Ipak, još smo uvek društvena bića te je povezanost s drugima za većinu ljudi preduslov za ispunjen život, pojašnjava dr Prošev.
Kao što je već spomenuto, ubrzani način života često dovodi do hronične usamljenosti, ali veliki broj ljudi ne prepoznaje ovo stanje. Često pogrešno definišu svoj problem.
Osećaju nervozu, napetost i pritisak. Misle da je za to krivo nešto drugo, a nipošto usamljenost. Tada tu tenziju nastoje popuniti hranom, alkoholom, ostalim psihoaktivnim supstancama, avanturizmom i slično.
Međutim, usamljenost može imati i ozbiljne posledice po naše zdravlje. Naučnici sa Univerziteta u Čikagu još su davne 1988. otkrili da usamljenost, upravo zbog razloga koje je spomenuo dr Prošev, vodi do gojaznosti, nedostatka vežbanja, brige za vlastito telo, artritisa, dijabetesa tipa 2, depresije, a time i do života kraćeg za čak šest godina od proseka.
Najnovije istraživanje pokazalo je u kojoj je dobi usamljenost najizraženija.
Prema dr Holt-Lunštadt, koji je bio na čelu istraživanja koje je obuhvatilo čak 70 različitih studija tokom godina i ukupno 3,4 miliona ljudi, osećaj usamljenosti najprisutniji je kod adolescenata i mladih odraslih osoba, potom opada u srednjoj životnoj dobi (ali, ne kod čitave populacije) i ponovno raste u starosti nakon 65. godine života. U tom istraživanju upozoreno je da usamljenost može da zahvati baš sve starosne grupe, a ne samo one najstarije, kako se dugo mislilo.
U različitim starosnim grupama prisutni su i različiti tipovi ličnosti kod kojih se javlja usamljenost.
Prema rečima dr Proševa, pasivno-zavisne ličnosti veruju da su nesposobne za samostalni život, pa se često vezuju za neku dominantu osobu koja brine o njoj, jer sama nema inicijativu te je blokirana anksioznošću. S druge strane, shizioidne ličnosti žive samotnjački, zaziru od drugih ljudi i pritom ne osećaju nikakvu usamljenost.
Osamljivanje je njihov izbor, a bilo kakav kontakt s drugim ljudima smatraju nepotrebnim zlom. S treće strane, postoje izbegavajuće ličnosti koje se osećaju usamljeno, ali su paralizovane strahom da će biti odbačene pokušaju li se približiti drugima.
Što možemo da učinimo u vezi svoje usamljenosti?
Srećom, usamljenost ne mora biti trajno stanje. Kada smo svesni svog stanja, možemo raditi na njemu i time uticati na smanjenje šansi za razvoj ranije spomenutih bolesti.
Pre svega, ako osoba na ispravan način prepoznaje svoju želju da se poveže s drugim ljudima, razume da je usamljenost neugodan osećaj koji je motiviše da se približi drugim ljudima.
Međutim, kod nekih su prisutne misli koje blokiraju na akciju pa se kroz psihoterapiju može raditi na tome. To su misli poput „Drugi ljudi će me ionako odbaciti“, „Da je drugima stalo, potražili bi moje društvo“, „Ne želim biti nametljiv“, „Drugi bi mi prišli da nešto vredim“ i slično.
Najčešće su takve zablude povezane s ranijim traumatičnim iskustvima, roditeljskim porukama ili vršnjačkim nasiljem, pa osoba tek treba da krene da uči kako da razvije socijalne veštine i izgradi bolje odnose s drugima. To je proces, ali može potpuno promeniti život pojedinca, zaključuje dr Prošev.
Izvor: Zadovoljna.hr