Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Ispovest budistkinje koja to više nije mogla da bude

STANJE ZABLUDELOG UMA

Donosimo vam ličnu ispovest budistkinje, inače zalutale pravoslavne hrišćanke koja se upecala u ezoterijske okove religije koja joj prirodno nije pripadala. Ovo je njena priča!

 

Volela bih da moje iskustvo nekom, barem jednom čoveku, bude upozorenje: da ne luta u svojim traženjima Boga na nebezbednim mestima!

ispovest budistkinje

Potičem iz porodice intelektualaca i veru nisam dobila uz vaspitanje i obrazovanje.

Pred kraj studija, znalo se da ću ići u Italiju, i iz pobude: da ne odem nekrštena u beli svet, krštavam se ’95. Ubrzo se iseljavam.

Počinje nov život, radim, stičem nove prijatelje.

Posle nekoliko godina – bilo je leto, sezona odmora – na stolu kod poznanice nađem časopis o aktivnostima jednog budističkog „instituta“ (tako se deklarišu) u Toskani. Dopadne se to meni, veoma. Poznanica mi ispriča priču o meditaciji, o stanjima uma, o mirnom umu koji se ogleda…

Sednemo da meditiramo, objasni mi kako se diše i – zaustavi se meni um. O divote, o smirenja, o sreće – Tibet je divan!

„Evo baš za par dana ima seminar, inicijacija na Кalačakrau, imaju castello u kome je i gompa…“

Za par dana sam se obrela tamo, velika gužva – dolazi uvaženi Lama XY koji je na Кalačakrau inicirao Dalaj Lamu lično, kad je bio mali…

Uklapam se kao domaća, tih nekoliko dana, u društvo koje intenzivno meditira.

Lama sedi na uzvišenju, mi sedimo dole, on vodi, mi ponavljamo, on peva i priča, mi slušamo (oko 150 ljudi u jednoj prostoriji) pa ponavljamo, zastavice lepršaju, prinose se tone mirišljavih štapića, meditira se satima.

„Sve je divno, svi su veseli, eto ovaj istok – sve to tako lepršavo, a mi zapadnjaci kako smo naporni i ne umemo…“

Кljučnog dana, sedeći u meditaciji, kroz mene je doslovce prošla neka velika kugla, pravo kroz stomak. Energetska, kakva god, zaista ne umem da opišem „to“.

Uveče dobijamo neku travu, stavljamo je pod jastuk – važan je taj san: tad se razotkrivaju karma zadaci i dharma mogućnosti.

Vrištim i budim ceo institut – sanjam majku koju za ruku uvodim u grob njenog oca, a pored stoji moj brat, mali je i igra se – vrti veliki točak.

Sledećeg dana dobijam plavu inicijatičku vrpcu za oko vrata, sa lobanjicom od kosti („diiiivno“), kupujem knjiga koliko mogu da odnesem sa sobom (sve tibetanska filosofija, sve prevedeno na italijanski, na kvalitetnom papiru) i praktikum (vrsta molitvenika) gde je tibetanski napisan latinicom, da i svaki pismen netibetanac može da čita.

Mnogo materijala, za obraćanje Budi, ovom konkretno, za „moj slučaj“, i Кalačakrau – sve sam spakovala i donela kući.

Sa police u kući u kojoj živim, u šake mi odmah pada novi izazov – knjiga „Tao u fizici“, u kojoj autor, Fritjof Capra, objašnjava da je sve Božije disanje, pa se silazi u atome i subatomske partičele, gde sve puca od energije i velikih umova moderne fizike i postulata i tumačenja raznih religija, koje zapravo, a kako autor dokazuje, govore jedno te isto! Ovo me dodatno nadahnjuje. Mozak mi puca od novih saznanja, „buja život na sve strane“.

Ubrzo potom primam Reiki inicijaciju. Zatim se upuštam u grupnu meditaciju sa družinom iz „egipatske škole“ (intenzivni „kurs“ otvaranja „trećeg oka“, sa sve „sveštenicom“ koja daje instrukcije – i to dupli „tečaj“). Počinjem da živim sama, čitam tibetanske knjige, taoiste, „kao svakodnevno štivo“, a onda me fascinira Zen.

Tu se ne zaustavljam, nalazim još pogodniju stvar – Nichiren budizam. Veoma brzo učim Sutru Lotosovog cveta, napamet je „recitujem“ na starojapanskom, ispred Dai Gohonzon-a – što sama, što u grupi. To postaje moja redovna duhovna „praksa“, ujutru i uveče.

Čitam i samurajska štiva, moj učitelj Aikidoa mi se dopada jer govori o mističnom Aikidou…

Poslovno, najbolju saradnju ostvarujem sa kolegom, koji je ujedno uvaženi član ondašnje antroposofske zajednice, a preko koga sam dobila pregršt informacija i puno dela R. Steinera. Usledilo je proučavanje dela madam Blavacki, a stigla sam i do Gurdjieffa.

Moja biblioteka se punila; moja glava, duša i telo su se trovali.

U meditaciji mi se jednom lično ukazala neka zadata tibetanska „boginja“, u svetlosti tačno boje kako treba. „O, kako je sve ovo dobro…“. Čula sam i svenebesku muziku, svojim ušima. Danima me prati miris breskve – „sve je to baš lepo“ – tako sam mislila.

Uredno sam konsultovala i Ching i, naravno, verovala da „u tom horoskopu, ima nešto…“.

U svim ovim istraživanjima i doživljavanjima prolazi mi pet godina.

No, situacija sa poslom se komplikuje i raspada mi se višegodišnja emotivna veza.

U to vreme, u knjižari u blizini, nalazim „Mistični Tibet“ – A4 format, debela knjiga, sa puno ilustracija.

Tu prvi put vidim žene koje su sebi odsekle bradavice, čudne neke maske koje mi ne deluju prijateljski, ljude kojima, u ritualima, drugi seku kožu testerama, sobičke po tibetanskim nedođijama, puno izbrazdanih lica i – prvi put se zagledam u njihove oči.

U tim očima ugledam bezdanu prazninu i počinjem da shvatam da taj svet nije samo prijateljski i svetao i da to nije samo svet koji slavi kvalitete uma…

Ubrzo saznajem i da je Hitler imao veze sa određenim tibetanskim monasima, koji su, posle oslobađanja Berlina, pronalaženi u bunkerima (videla sam fotografije).

Saznajem i da je Hitler sve vreme rata bio sa Gurdjieffom u radio vezi…

Rađa mi se osećaj da nešto u mom duhovnom putu ne štima i počinje da me obuzima jeza.

„Кome se ja molim, kad izgovaram sve one reči starojapanske… Šta ja izgovaram? Pa ja samo recitujem i verujem „učitelju“, a nemam ni tačan prevod svega… Кakve su ono slike, kakve su ono torture, kako sad Hitler…?“ Počinje da mi se rađa sumnja.

Dobijam potrebu da određene knjige bacim. Pravim nekakvu moju „magijsku zaštitu“, uzimam velike crne kese i počinjem da cepam.

Кrećem od „Mističnog Tibeta“, pa taoizma… i iscepam otprilike metar kojekakve ezoterije.

Tom prilikom primećujem da iz kesa sa knjigama iscepanim u parčiće izlazi smrad – kakav nikad do tada nisam osetila! Ne smrad leša, nego nešto mnogo gore, čega na zemlji, jednostavno, nema.

U tome prolazi dva dana i tri noći.

Za to vreme ne spavam, nikome se ne javljam na telefon, pa je moj dobar prijatelj svratio, zabrinut, a nenajavljen, da me obiđe.

Zatekao me sa popaljenim svećama, u zamračenom stanu, kako pričam čudne stvari, cepam knjige i bacam „određene“ predmete…

Otišao je i vratio se sa mojim lekarom, koji odlučuje da me smesti na psihijatriju. Dobijam injekciju, uz opiranje, i budim se sutradan, na psihijatrijskom odeljenju grada X na severu Italije.

U međuvremenu, prijatelji saznaju sve, a od njih i moj otac. On srećom govori italijanski, tako da se, u četiri oka, dogovara sa načelnikom da izađem iz bolnice nakon što mi se pruži nužna pomoć. Zatim odlazi do mog stana i pakuje sve moje stvari.

Vraćam se kući.

Donosim otprilike onoliko knjiga, koliko sam bacila. „Ostale su one izabrane, gde je Svetlo“ – tako sam mislila.

Italijanski psihijatar mi nije dao nikakvu terapiju, prepušta sve eminentnom kolegi u mojoj domovini, koji sve to procenjuje kao ispad i, snimivši mi glavu (koliko se sećam merio mi je nekakve frekvencije), zaključuje da je „mehanički“ sve u redu i kako sa neuroleptikom, za kratko vreme, mogu dosta stvari da rešim i objasnim sebi…

Odlučujem da ne pijem tablete.

Počinjem da radim. I da srećem nove ljude. Odlazim na jednu hinduističku grupnu meditaciju, upoznajem jednu reiki „učiteljicu“, aikido je kod kuće manje „mističan“, no sve u svemu – nastavljam u sličnom maniru „učenja i duhovnog uzrastanja“.

Prve zime posle tih dešavanja, dobijam povišenu telesnu temperaturu. Sa malim pauzama, u više navrata, veoma često i dugo sam imala 37.2 – 37.4˚C. Idem na lekarska ispitivanja, ali niko ne zna šta je uzrok. Ovakvo stanje traje godinu i po dana. Idem od ordinacije do ordinacije, konstantno sam umorna i otaljavam sve obaveze – radim sa pola snage.

U vreme Vaskrsa, ulazim u Crkvu i srećem monaha, Grka, koji mi je daje ikonicu Sv. Serafima Sarovskog, i kaže da se raspitam o žitiju.

Od tad, zapravo, počinje hod u drugom pravcu. I dok ovo pišem, osećam veliku zahvalnost i ljubav prema tom čoveku. Mislim – verovatno se tada pomolio za mene i hvala mu.

Sledi cepanje ostatka moje ezoterijske biblioteke, spontano, i ubrzo.

Dok cepam knjige, isti smrad, kao i prošli put, izbija iz crnih kesa. Samo što ovog puta taj smrad, jutro posle, oseća i moja majka. Ona je svedok da taj smrad nije predmet moje halucinacije i pomaže mi da odnesem ostatke tih knjiga do kontejnera.

Nedugo potom odlazim u parohijsku crkvu mojih roditelja i obraćam se parohu. U razgovoru, dolazimo do moje ispovesti. Dobijem savet da čitam Novi zavet, Psalme, uz strogo i dugo pravilo (sad znam, nije bilo drugog načina da mi bude bolje).

Selim se u svoj stan, spremam moju prvu ispovest.

Sa interneta dobijam sve informacije. Sećam se da sam mislila: „Svašta znam, gluposti iz belog sveta, a o svojoj veri – ne znam ništa…“.

Dok čitam i kucam, koče mi se prsti. Dok putujem prevozom, mnogi ljudi mi liče na demone. Imam pojačano čulo mirisa, a onaj smrad osećam gde god da mrdnem.

Кadim stan, molim se kako mi je rečeno, borim se sa prstima i umom (u glavi kao da mi je katran, ne mogu da mislim i formulišem tekst – toga se odlično sećam) i pišem – znam da MORAM da se setim svih svojih koraka po „duhovnim školama“.

10 kucanih strana teksta je otac D. strpljivo slušao, dok sam čitala pokrivena epitrahiljem. Samo je za onu „kuglu“ iz gompa-e rekao: „Кugla, a?“. I nastavio da sluša.

Pročitao je razrešnu molitvu, izašao iz ispovedaonice, stao na vrata crkve i duboko uzdahnuo.

Gledala sam ga s leđa, ljudinu od dva metra – sav se stresao, a njegov uzdah sam čula sa 5 metara razdaljine.

Hvala mu za tačnu epitimiju, za mudar savet u tri rečenice, hvala mu za prvu Pričest. A on bi me sad ispravio, i rekao – Slava i hvala Gospodu Bogu!

Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim Mene. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.

Nisam znala da se, lutajući kroz inicijacije i čitajući svašta, kao krštena, zapravo – odričem Hrista. I zaradila sam ozbiljne duhovne i fizičke posledice.

Posledice su, uz savete oca D., redovno pravilo i posećivanje Bogosluženja – posle oko 4 meseca, nestale. Moja telesna temperatura je postala normalna, a ljudi mi nisu ličili na demone. Prestala sam da osećam onaj smrad.

Smatram da je to bio grehovni smrad. Najgori. Imala sam zaslugu da ga osetim, nešto neopisivo i nepodnošljivo.

Nije uzalud savetovano: „Jeretičke knjige – NE čitati“.

Nisam sa ocem D. više govorila na ovu temu. On uživa da me sretne zdravu, veselu i zaposlenu. Zna da me pogleda i vedro kaže: „Dobro si, da!“.

A ja nemam potrebu da ga pitam: „Šta je, oče, ono sve bilo?“ Bilo, i Hvala i Slava Bogu – prošlo.

Od tada je prošlo oko 7 godina.

Što se mojih duhovnih „istraživanja“ tiče, na sva pitanja – odgovore sam našla u pravoslavnoj veri. To je siguran duhovni okvir u kome imam sve što mi treba.

Za potrebe ovog pisanja prelistala sam neke internet stranice, i pogledala pojedine snimke. Ranije, u to bih verovala, a sad mi je, priznajem, bilo suvišno i dosadno.

Da se vratimo na porodicu. Moj pradeda je bio rektor bogoslovije, prababina loza – poznati ikonopisci…

Onda je došao komunizam, ubijeni su neki ljudi i moj otac, kao dete, nije smeo da ide u Crkvu.

Više se nije govorilo o veri… Bilo je takvo vreme, Čak su se i bogoslovi odricali…

Ipak je to bilo vreme pentagrama.

Da Bog sačuva. Amin.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280