KAD VREME NA TEBI OSTARI

kad vreme na tebi ostari

Kad vreme na tebi ostari
sepija se zgusne kao magla
ukleta nad grobljem
klupica na kraju staze i niko na njoj ne sedi

pohabano odelo
pod gomilom sećanja iščilelo
providno kao život čamljiva rupa
u noći bez dna sepija
filmska nostalgija podmukla i suva
koliko urlik tvoj i moj jak da bude
da gluvu ovu praznu sobu

nije za radost
bolest zatvara granice

neočekivane lavirinte pred samo finale
sravnila dosada
sutonima si nekad oblačio šume
naselio ih duhovima
ništa više gle sad izlizane ravni

kad počnu slova da se penju
biće tužno ako otkrijem na kraju filma
da je moju ulogu igrao neko drugi

staklo je čudesno propušta svetlost
i čovek kad ostari kao staklo
bude prozor kroz koji se vidi ulica
klupica na kraju ulice i niko ne sedi