PRISUSTVO NEBESKE MOĆI
Ova priča pokazuje kako je sila Božja sišla s neba na bolesnika i iscelila ga, pokazavši nam da ona postoji. Ako je zaištemo sa jakom verom i mi ćemo je dobiti. Isto tako sila Božja pokazuje se i u životu svakog pojedinca.
Naučivši nas molitvi Oče naš, Gospod naš Isus Hristos zapovedio nam je da je završimo rečima: Jer je Tvoje carstvo i sila i slava u vekove (Mt. 6,13). Isus Hristos je Domaćin Svoga Carstva Nebeskog i On je Izvor sile i Svoje večne slave.
Ali Hristos nije odneo tu silu sa sobom. Uznesavši se na nebo, On ju je ostavio svetim apostolima, episkopima i sveštenicima. On je razdaje kroz svete tajne krštenja, pričešća i druge, kroz bezbrojne redove svetitelja i ugodnika Božjih, kada im se mi obraćamo s verom i molitvom, i kroz anđela čuvara, kojeg je svaki od nas dobio u svetoj tajni krštenja.
Isto tako sila Božja pokazuje se i u životu svakog pojedinca. Nemoguće je nabrojati sve primere. Navešćemo samo jedan slučaj:
Danas je običaj, kada se neko razboli, da potraži pomoć kod lekara specijaliste. Ako oni dignu ruke, smatra se da je slučaj beznadežan i tako se obično čeka smrt. Tako je u svetu u kome se ne misli na Boga i silu Božju. Gde je vera jaka, tamo se ne gubi nada, već se traži siguran oslonac u pomoći Božjoj. Mnogo puta iskrena vera bivala je nagrađena čudesnim isceljenjem, kao što je ovo koje ćemo sada spomenuti.
Neki starac bio je šlogiran duže vremena i na samrti. Jedne večeri, kada je bolest krenula na gore, lekar je rekao njegovoj porodici:
– Pazite na staroga. On će večeras, ili noćas umreti!
Uplašena žena ušla je u njegovu sobu i prihvatila ga za ruku. Puls se jedva osećao i bivao je sve slabiji, dok su mu oči bile zatvorene. Ruke nije mogao da pokrene. Bio je bez glasa. Tada njegova pobožna žena skide sa zida ikonu Vaskrsenja Hristovog I prinese je njegovim usnama. On otvori oči i pokuša da se prekrsti pred ikonom, ali ne uspe. Da bi mu pomogla, žena mu podiže desnu ruku. Ona je ostala i dalje kraj njega, moleći se tiho za njegovo ozdravljenje. Kada je otkucala ponoć, ona iziđe iz sobe.
Bolesnik je zaspao snom pravednika. Sutradan, sa zebnjom u srcu, ukućani su se iskupili pred vratima i osluškivali. Stari se nakašljao. Obradovani, oni uđoše u sobu I zatekoše ga kako sedi u postelji. Zaprepašćenje i radost ogledali su se u njihovim očima.
– Ja ne osećam bol. Meni je sasvim dobro – reče starac.
Tog dana lekar nije prekoračio prag njihove kuće, računajući sasvim sigurno da će njegova pomoć biti izlišna. I zaista, njegova intervencija nije bila potrebna, jer je bolesniku bila ukazana pomoć od gore, od Najvećeg Lekara duša i tela naših, od Boga živog i svemogućeg.
Sila Božja sišla je s neba na bolesnika i iscelila ga, pokazavši još jednom da ona postoji. Ako je zaištemo sa jakom verom i mi ćemo je dobiti. Moći ćemo i gore da premeštamo, gore zla i teškoća, kao što je ova koju smo ispričali.
Kada mu je toga dana u posetu došao sveštenik, starac je bio raspoložen i vedar:
– Još malo, pa ću u šetnju – govorio je on. – Oduzetosti je nestalo. Vidite kako pokrećem ruke i noge i čitavo telo. Treba još samo malo da prikupim snage, i eto me u crkvi.
O tome događaju dugo se pričalo u okolini. Mi ga spominjemo da bismo se poučili. To isto mogli bismo da doživimo i svi mi. Potrebno je samo da iskreno verujemo, da ljubimo i nadamo se u Boga. Za Boga nema prepreka. Sila Božja sve može da postigne.
Otac Uroš Jovankin