Kultura

Ravnanje snega – Miroslav Maksimović

RAVNANJE SNEGA

ravnanje snega

Napadao je, iznenada.
Taman se razbaškarismo,
u naviku nam pređe zimska tiranija –
kad on poče!
Za noć i dan – metar.
Pa opet!
Navaljuju nevolje.
Ne zaobilaze.
Vole nas. Jedine.
Za ostale ljude – nas nema.
Vide samo sneg. Njega vole.
Ni mi sami sebe ne volimo,
jer sebe ne vidimo.
Zbog snega. Njega psujemo.
O, Bože, skloni ovu svetsku belinu!
Da se pokažemo!
Ko smo i kakvi smo.
Da zasvetle naša velika dela,
ona od pre snega.
Da se opet razmašemo!
Bog valjda skrenu u neku uličicu,
odakle se istetura veseljak, vičući:
„Gde su moji novci!“,
za njim, razgrnu smet rmpalija, da bije,
zakvoca torokuša o pravima,
pa skrenu u komšiluk, po donaciju
zašećerene kafe,
uzor pravde, sa kravatom,
zamaha svotom zelenog morala,
ruka mu zastade, kao da kip slobode viri iz snega.
Bog ode, mrmljajući,
a sneg nastavi da pada, ćuteći.
Već je prekrio drške lopata
kojih se ne prihvatismo,
po državnim dvorištima zatrpao bagere
koje ne pokrenusmo –
vire samo dimnjaci motora:
na kupastim poklopcima čuče predsednici –
zatrpava, poravnava sneg
do dalekog severa gde nema ljudi,
do dalekog zapada gde nema ni snega.

Ostavite komentar

Ostavite komentar