RUGANJE HRIŠĆANSTVU
U vremenu kada „civilizovanim“ društvom dominiraju antipraznici, vodeću ulogu preuzima tzv. Dan zaljubljenih. Da li se zaista radi o iskrenoj proslavi ljubavi ili komercijalnom pomodarstvu?
Kao i većina datuma, i ovaj je sveden na kupovanje skupih/podrazumevanih poklona. Sve suprotno računa se kao zaostalost, neuspeh. Od kada su topla reč, mali gest ljubavi ili odvojeno vreme izašli iz konkurencije? I kada je nastupio trenutak da se poklona setimo samo na određeni datum?
Ni Spasitelja ne proslavljamo samo na Božić/Vaskrs, već Ga se sećamo i proslavljamo svakoga dana. Ipak, najstrašnije, jeste da se Dan besmislenih reklama, izveštačenih izjava ljubavi i šablon darova izjednačava i time izrugava sa velikom Tajnom ljubavi – hrišćanskog braka.
Kako se ipak ne radi samo o lokalnom pomodarstvu (videla žaba…) i globalnom materijalizmu, treba obratiti pažnju na ime i poreklo praznika. Ono što se kod nas odomaćilo kao Dan zaljubljenih, izvorno je Dan Svetog Valentina (St. Valentine’s day). Sagledavši sve navedeno u vezi sa načinom proslave i njegovom ikonografijom, da li se zaista radi o Valentinovom danu ili Danu poklona, Danu komercijalne ljubavi? Svetitelj tek u imenu, daleko od molitvenog pomena, i duhovne veze što je uslov kako bi jedan dan bio praznik.
Takođe, sveti sveštenomučenik Valentin u Pravoslavnoj crkvi proslavlja se 12. avgusta (30. jula) dok je 14. februar posvećen njegovom savremeniku maloazijskom svetitelju, svetom Trifunu, koji postrada za Hrista 250. godine Gospodnje. Stoga, praznična atmosfera na dan sećanja na mučenika (u oba slučaja, jer je i sveti Valentin postradao za Hrista), jednako je neumesna koliko i proslavljanje „Nove godine“ u vreme Božićnog posta, kada se čovek duhom i telom uzdržava i što dostojnije priprema za praznik Roždestva Hristovog.
Ako govorimo o poreklu Dana zaljubljenih, za sv. Valentina Rimokatolička crkva govori da je venčavao hrišćanske parove sredinom 3. veka, što je tada bilo zabranjeno, kao i ostali molitveni obredi hrišćana, i da je to bio povod za njegov izlazak na sud i pogubljenje. Odatle i on kao zaštitnik parova. Ipak, prava istina krije se u hristijanizaciji paganskih praznika plodnosti (helensko-rimskih).
U Antičkom Rimu od 13. do 15. februara održavale su se Luperkalije u čast boga plodnosti Luperkusa (izobražavan kao polu čovek-polu jarac). Prema mitologiji Luperkus (ili Faun) je pomagao vučici da odgaja Romula i Rema, odatle su i Luperkalije bile praznik važan za porodilje. Na početku festivala, sveštenici Luperci, okupljali su se u pećini za koju se smatralo da je u njoj vučica Rea brinula o Romulu i Remu. Sveštenik bi žrtvovao jariće i pse. Zatim bi ih odrali i ogrnuti njihovom kožom trčali ulicama blago udarajući žene štapovima koje su to sa radošću dočekivale, verujući da će ih to učiniti plodnima u narednoj godini. Kasnije u toku dana, sve mlade žene stavljale su papiriće sa svojim imenima u jednu urnu. Gradski mladići bi zatim izvlačili imena iz urne i sa izvučenom izabranicom orgijali tokom svetkovine. Često su se ti parovi kasnije i venčavali.
Interesantno je da su pandani Luperkusu kod Grka bog Pan (kojeg hrišćani neretko izjednačavaju sa Nečastivim) a kod Semita Val. Paganski bog Val, predstavlja samo drugo ime za Nevroda (Nimroda), koji beše praunuk Noja, unuk Hama, moćan vladar i buntovnik prema Bogu koga Sveto Pismo naziva „silnim lovcem“, (1. Mojs. 10:9). Početak njegove vladavine vezuje se za grad Vavilon i za izgradnju Vavilonske kule – simbola otpadništva od Boga.
Vreme humanizma i renesanse, odnosno, epoha u kojoj je došlo do ponovnog interesovanja za antičku pagansku civilizaciju, ovaj razbludni paganski običaj ponovo vraća svojim korenima, samo ovaj put u vidu „zaljubljenosti“ i potrošačkog društva, shodno sadašnjem duhu vremena koji od vajkada samo dlaku menja ali suštinu nikad.
Na kraju, srpski jezik divno ukazuje da ukoliko je određeni dan nekome ili nečemu (p)osvećen, tim mora biti i osvećen. Ako sagledamo sve čemu su antipraznici posvećeni, jasno ćemo uvideti koliko su osvećeni, tj. koliko su prazni…
Ipak, važno je da se našim ne učestovanjem ne gordimo jer ne postajemo bolji od drugih (od one „zaljubljene“ braće). Gordost je daleko veći greh nego slabost prema šarenim lažama ovoga sveta. Ispravljajući sebe, ispravljamo i druge oko nas.
Žitije:
Sveti Trifun rođen je u selu Kampsadi u Frigiji u Maloj Aziji kao dete siromašnih roditelja, te je od malena čuvao guske. Neobično blage naravi, pobožan i moralnog vladanja, čestit dušom i telom, udostojen je od detinjstva blagodati Božije, te je imao moć da isceljuje bolesne, leči stoku i izgoni zle duhove. Tako je izlečio od duševne bolesti Gordijanu, kćerku rimskog cara Gordijana III (carovao od 238.-244. godine G.). Za vreme potonjeg, hristobornog cara Decija Trojana, koji je žestoko gonio hrišćane, izveden je pred sud u Nikeji. Podnoseći mučenja s velikom radošću, govoraše: „O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!“ Posle strahovitih patnji, posečen je mačem, i predade dušu Tvorcu svome 14. februara 250. godine. Po sopstvenoj želji izrečenoj u viziji jednom od meštana, njegovo telo prenešeno je u njegovo rodno selo, i sahranjeno gde je nekada čuvao guske.
Sveti mučeniče Trifune, moli Boga za nas!
Izvor: Smrt-svetu.blogspot.com