FENIKSOVA PESMA
Želim pesmu; pesma moj duh draži,
iako je moja bol sve veća.
Al’ dobro je kad se tuga zblaži:
greši svako ko se patnji seća.
Ja ne pevam kao čovek voljen,
već k’o čovek zamišljen i gonjen;
moja radost svenu poput cveća,
al’ rečima još uvek sam vođen.
Reći ću vam sad nešto bez laži:
Ljubav čine i Slučaj i Sreća.
Da od njenih otrgnem se draži
ne poznajem većeg poduzeća!
Al’ ja rekoh, sav ludošću skolje:
„Više volim da sam smrću zgođen,
a da ona blagost mi obeća,
no da presto bude mi poklonjen!“
Nema sreće; jasno vidim sada
da me moja zaboravlja Dama.
Ali onaj u kom Ljubav vlada
i smrt i jad, sve pred sobom slama.
Il’ umreću il’ do nje ću doći,
to mi Amor naredi pun moći,
jer u srcu mom ona je sama,
il’ moj život uzalud će proći!
Feniks traži vatru da ga svlada
plamen, i da nestane sred plama;
ako Dama ne bude mi ràda
nek izdahnem u zlu, u mukama.
Bože! kako predah se slatkoći,
a sad živim u strašnoj samoći
i na nju se sećam u suzama,
sav između žudnje i nemoći.
Moć čudesnu poseduje Amor
što po volji dobro i zlo stvara.
ona patnju zada mi i zamor:
razum želi da budem bez žara,
ali srce podnosi sve boli.
Ono kaže:“Voli! Voli! Voli!“
jer to srce kome nema para
nevolji će svakoj da odoli!
Milost, Damo, želim mesto dara.
K’o nijedna, vi niste oholi,
već ste puna vrlina i čara.
Pomozite, vaš sluga vas moli.