Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ISKONSKI INSTRUMENT

iskonski instrument

Osim mene, nema nikoga. Počinje
večernje: dve monahinje,
u službi.

Mole se Bogu, i pticama.
Tako čuvaju jezik,
i reči.

Glasovi, primitivni instrumenti,
koje im je dao Bog, blago greju
studeni vazduh, i mene.

Biće sneg: šuma
krije ptičji
muk.

GLAS DETETA

Magla gusta, skoro kao
majčino mleko. Kroz
jutarnju dolinu
reka je tekla,
žurno.

Dete nije plakalo
od gladi. Nego,
plašilo se
mraka.

(U steni, pećina je
skrivala majke i
decu.)

Kada su čuli
dečiji
plač,
ratnici,
neprijatelji,
otkrili su to skrovište.

Zatvorili su ulaz slamom,
i spalili sve duše
nejakih. Ali, glas
deteta nije
izgoreo.

Ove noći, kroz plavi
vazduh dopire
njegov šapat.

Dečak je bio, možda.
A nigde zapisa
kako se zvaše
to dete.

(I ovoga leta, negde daleko,
neko prostire tamu. I,
nikako ne otkriva
svoje ime.)

Kiša je počela.
Reka žubori,
samotno.

MIRIS DUŠE

U mraku nije smela da
peva uspavanku da
uteši svoje
detešce.

Žena, spaljena u pećini, u
memli tmine postaje
beli cvet, a cvet
postaje mala
zvezda, da
osvetli
dečije
(tebi vidljivo)
nevino
lice.

Osećaš li miris majčine
duše? Iako je to miris
krina, koji raste
na obali
reke…

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: