Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Monahinja Antonija je videla Gospoda: Nema smrti, postoji život večni!

ŽIVOTNA ISPOVEST

Pskovska monahinja Antonija videla je ad i Gospod ju je vratio na zemlju. Prethodno je videla svoje telo na operacionom stolu oko kojeg su se skupili lekari koji su je pokušavali oživeti. Čula je jednog od njih kako kaže: „Pacijentkinja je mrtva“. Šta se dalje dešavalo?

 

Pskovska monahinja Antonija je videla ad i Gospod ju je vratio na zemlju.

monahinja antonija

Ona je videla svoje telo sa strane – ležalo je na operacionom stolu. Okolo su se skupili lekari. Ka grudima su prinosili pribor sličan pegli. Pražnjenje! – uzviknuo je Profesor Psahes.

Telo se trgnulo. Ali ona nije osetila bol.

– Pražnjenje!
– Srce ne reaguje!
– Pražnjenje! Još! Još!

Lekari su pokušavali da ‘ožive’ njeno srce skoro pola sata. Ona je videla kako je mladi asistent stavio ruku na rame profesoru:

– Borise Isakoviću, ostavite. Pacijentkinja je mrtva.

Profesor je svukao rukavice, skinuo masku. Ona je videla njegovo nesrećno lice – celo u kapljama znoja.

– Kako je to žalosno! – rekao je Boris Isaković. Takva operacija, šest sati smo se trudili…

– Ja sam tu doktore! Ja sam živa! – povikala je ona. Ali lekari nisu čuli njen glas. Ona je pokušavala da uhvati Psahesa za mantil, ali tkanina čak nije mrdnula. Profesor je otišao a ona je stajala pored operacionog stola i gledala kao omađijana na svoje telo. Bolničari su ga premestili na kolica, prekrili čaršavom. Čula ih je kako govore:

– Rodbina će je sahraniti. Pokojna nema nikog rođenog, samo maloletnog sina.

Ona je išla pored kolica, i vikala:

– Ja nisam umrla! Ja nisam umrla! Ali niko nije čuo njene reči.

Monahinja Antonija se seća svoje smrti sa trepetom

– Gospod je milostiv! On nas sve voli, čak i poslednjeg grešnika…

Antonija je neprestano okretala brojanicu. Njeni tanki palci drhte. Između palca i kažiprsta se vidi stara tetovaža – jedva primetno slovo „A“. Matuška Antonija ‘hvata’ moj pogled. Ja sam se zbunio, kao da sam ugledao nešto zabranjeno.

– To je sećanje na prošlost u tamnici – govori monahinja. Prvo slovo moga imena. Po pasošu ja sam Angelina. Iz mladosti neposlušnost …

– Ispričajte nam!

Matuška Antonija ispitivački gleda u mene. Imam takav osećaj, kao da me skroz vidi. Minut se čini kao večnost. Najednom zaćuta, najednom tajac? Nas susret nije bio slučajan. U Pecor-Pskovskoj oblasti, gde u blizini poznatog Sveto -Uspenjskog manastira živi 73-godišnja matuška Antonija, doputovao sam dobivši vesti od poznanika vernika:

‘Imamo čudesnu monahinju! Bila je na mnogim mestima.’

Matuška Antonija, kako se pokazalo, u ne tako davnoj prošlosti je bila neimarka i nastojateljka ženskog manastira u Vjatskim Poljanama Kirovske oblasti. Posle trećeg infarkta, slabog zdravlja, trebalo je da bude sahranjena. Složila se da se sretne sa novinarem lista ‘Život’ pošto je dobila preporuku od duhovnika. Čini mi se da je moju molbu uputila negde naviše. I dobija odgovor. Meni staje dah. Na kraju ona iznosi:

– Ispričaću. Ne znam moju prošlost, ne shvatam to što se desilo sa mnom posle smrti. Ali, šta je bilo – bilo je…

Matuška Antonija stavlja krsni znak na sebe. Jedva čujno, samo usnama, šapće molitvu. Osećajući da povratak u prošlost zahteva od nje ne male duševne i fizičke napore slično plivaču, koji treba da uroni u bučan vodopad.

Ispitivali su me i našli tumor u glavi. Upitili su me hitno u Krasnojarsk, na kliniku medicinskog instituta. Ja plačem: ‘Spasite me!’. Imam jednog sina, još ide u školu, ostaće sam… Profesor Psahes je počeo da operiše… Znala sam da je operacija opasna, bojala sam se strašno! Tada sam se setila Boga. Pre sam bila ateista, bogohulnica, ali je odjednom molitva došla na um. Tačnije, duhovni stih kome me je jednom u detinjstvu jedna žena naučila. Zove se ‘San Bogorodice’. O Isusu, svim Njegovim stradanjima, skoro celo Jevanđelje je u tim stihovima prepričano…

Povezli su me na operaciju, a ja drhtim i sve ‘San Bogorodice’ šapćem…Dali su mi narkozu, počeli da probadaju lobanju… Ja bol ne osećam ali sve čujem – kako s mojom glavom rade. Dugo su operisali. Zatim sam, kao kroz san čula, kako me po obrazima pljeskaju. Sve si prespavala – govore mi. Ja sam se probudila od narkoze, mrdnula, htela da ustanem, podigla se i tu je srce stalo. A meni je nešto iz tela isteklo – može biti iz haljine, skliznulo…

Smrt

Kolica sa beživotnim telom su odvezli u hladnu sobu bez prozora. Angelina je stajala pored. Videla je kako su njeno telo premestili na gvozdenu seciju, kako su skinuli s nogu cipele, koje su bile na njoj za vreme operacije. Videla je da su privezali etiketu od mušeme i zatvorili vrata.

U sobi je postalo mračno. Angelina se zadivila: ona je videla! – Desno od mog tela je ležala neka žena sa na brzinu zašivenim rezom na stomaku, seća se monahinja. Bila sam poražena: pre je nikada nisam znala. Ali sam osetila da mi je skoro rođena. I ja znam od čega je ona umrla, zapetljala su joj se creva. Meni je postalo strašno sa mrtvakinjom. Udarila sam vrata i prošla kroz njih! Izašla na ulicu – i zaprepastila se. Trava, sunce – sve je nestalo! Bežim napred, a nema puta. Kao privezana za bolnicu. Vratila sam se nazad. Vidim lekare i bolesnike u bolesničkim sobama i hodnicima. A oni mene ne primećuju. Glupa misao mi pade na pamet: ‘Ja sam sad nevidljiv čovek!’ Samoj mi je postalo smešno. Počela sam da se kikoćem, ali me niko ne čuje. Trebalo je skroz kroz zid da prođem – uspela sam! Vratila sam se u mrtvačnicu. Opet sam videla svoje telo. Zagrlila sam ga i počela da ga drmam, da plačem. Ali telo se nije mrdalo. I ja sam zaridala, kao nikada u životu – ni ranije, ni kasnije nisam tako nikada plakala…

Ad

-Odjednom, pored mene, kao iz vazduha, pojavile su se figure. Ja sam ih za sebe nazivala – vojske. U odeći, kao Sv. Georgije Pobedonosac na ikonama.

Nekako sam znala da su oni išli za mnom. Počela sam da se otimam. Vičem: ‘Ne dirajte me fašisti!’ Oni su me bukvalno uzeli pod ruku. I unutar sebe sam čula glas: ‘Sada će saznati gde si se obrela!’ Meni se zavrtelo u glavi, smračilo. I tako je navalilo – užas! Bol i žalost neopisiva! Ja urlam, grdim a sve me više boli. O tim mučenjima ne mogu da pričam – nema tih reči da to opišem…

I odjednom, na desno uvo neko neko tiho šapće: Rabo Božja Angelina, prestani da grdiš, manje će te mučiti… ućutala sam. Iza leđa bukvalno sam osetila krila. Poletela sam nekud. Vidim: tinjajući plamičak napred… Plamičak takođe leti, i ja se bojim i odmičem se od njega. I osećam da desno od mene, kao mala pčela, takođe neko leti. Pogledala sam dole, kada tamo puno muškaraca s crnim licima. Dižu ruke uvis i čujem njihove glasove: ‘Pomoli se za nas!’

A ja sam pre toga bila neverujuća! U detinjstvu su me krstili, a zatim u Crkvu nisam išla. Odrasla sam u dečjem domu, a tamo su nas sve ateistički vaspitavali. Samo pre operacije sam se setila Boga.

Tu ‘pčelicu’ s desna ne vidim, ali je čujem. I znam da nije zla. Pitam je o ljudima: ‘Ko je to i šta je to?’ I umilan glas odgovara: ‘To je tartar, mesto tame…’ Shvatila sam da je to ad.

Raj

– Odjednom sam osetila kao da sam na Zemlji. Ali je sve mnogo …, lepše, cveta kao proleće. I miris je čudan, sve je blagouhano. Još me je zapanjilo: na drveću su istovremeno i cvetovi i plodovi – pa toga nema. Videla sam ogroman, izrezbaren sto, a za njim tri muška lica s istim veoma lepim licima, kao na ikoni ‘Trojica’. A okolo mnogo – mnogo ljudi. Ja stojim i ne znam šta da radim. Doletele su do mene te vojske, koje su dolazile u mrtvačnicu, i postavili me na kolena. Ja sam se poklonila do same zemlje, ali me je vojska podigla i gestom pokazala da ne treba tako, već ramena treba da budu prava, a glava na grudima.

I počeo je razgovor sa onima koji su sedeli za stolom. Zapanjila sam se: oni su znali sve o meni, sve moje misli. I njihove reči o meni su bukvalno tekle: ‘Sirota duša, koliko je grehova nakupila!’ A mene je bilo užasno sramota: odjednom sam se jasno setila svakog mog lošeg postupka, svake rđave misli, čak i one koje sam davno zaboravila. I odjednom sam počela samu sebe da žalim. Shvatila sam da sam tako živela, ali nisam nikoga krivila – sama sam svoju dušu pogubila…

GOSPOD

Iznenada sam shvatila kako da nazovem Tog, Koji sedi u sredini i rekla:

-‘Gospode!’
On se odazavao – u duši je već nastalo takvo rajsko blaženstvo.
Gospod je upitao: ‘Hoćeš na Zemlju?’
-‘Da, Gospode!
-A pogledaj okolo, kako je ovde dobro!’

Podigao je ruke nagore. Ja sam pogledala okolo – sve je zasijalo, tako je bilo neobično lepo! A unutar mene odjednom se rodila beskonačna ljubav, radost, sreća, – sve redom. I ja sam rekla: ‘Oprosti Gospode, ja sam nedostojna!’ I odjednom mi je došla misao o sinu; i ja sam rekla: ‘Gospode imam sina Sasenjku, on će propasti bez mene! Jadna sama se nisam zatvora spasla. Želim da on ne propadne!’

Gospod odgovara: ‘Vratićeš se, ali popravi svoj život!’
– Ali ne znam kako!
– Saznaćeš. Na tvom putu će se naći ljudi koji će ti reći. Moli se!
Ali kako?
– Srcem i mišlju!

Budućnost

I odjednom su mi otkrili budućnost:

-‘Udaćeš se za drugog čoveka.’
– Ko će mene da uzme ovakvu?’
– On će te sam naći.
– Nije mi potreban više muž, s prethodnim pijancem sam se namučila za ceo život.!’
– Novi će biti dobar čovek, ali takođe ne bez greha. Sa severa ne odlazi dok sina u armiju ne ispratiš. Zatim ćeš sresti novog muža i udaćeš se. A zatim ti je suđeno da nađeš brata. ‘
– Zar je on živ? Ja od rata nemam vesti o Nikolaju!

-‘Invalid je, u kolicima.’ Naćićeš ga u Tatariji, i sama ćeš se s mužem tamo preseliti. Bićeš veoma potrebna bratu, negovaćeš ga i sama ćeš ga čuvati.

‘Hoće li sa sinom sve biti u redu?’
– ‘Za njega se ne brini. On, kad poraste, odvojiće se od tebe. Ali ti ne očajavaj. Seti se Gospoda i pričaj ljudima o tome to si ovde videla! I seti se – obećala si ispraviti svoj život!’

Povratak

– Već sam se obrela u svom telu. Osetila sam da mi je strašno hladno: smrzla sam se veoma. Pomolila sam se: ‘Hladno mi je! I čujem glas na desno uvo:

Strpi se odmah ću doći za tobom! I tačno, otvaraju se vrata, ulaze dve žene sa malim kolicima – htele su da me voze na obdukciju. Došle su kod mene a ja sam zbacila čaršav.

A one – u viku i bežanje! Profesor Psahes, koji me je operisao, dolazi s lekovima. Govori: ‘Moguće je da je živa!’

Svetli nekom lampom. A ja sve vidim, osećam, i zavrišlo se tako, da ništa nisam mogla da kažem, samo sam namignula. Odvezli su me u bolničku sobu, obložili termoforima, umotali u čaršave. Kada sam se zagrejala, ispričala sam šta se desilo sa mnom. Boris Isakovic Psahes me je pažljivo saslušao. Rekao je da je posle moje smrti prošlo tri dana.

Produžetak

– Još u bolnici – govori matuška Antonija – napisala sam šta se sa mnom desilo u novinama ‘Nauka i religija’. Ne znam da li su štampali. Profesor Psahes je nazvao moj slučaj jedinstvenim.

Dar

O matuški Antoniji u Pecori govore sa ljubavlju. Pričaju to pored velikog dara da uteši ljude ona ima i dar da vidi duhovnim očima.

-Bilo je vremena kada sam neverovatno ‘videla’ – govori matuška Antonija. Zatim sam zamolila Gospoda da mi oduzme taj dar.

– Rekli su mi da ste videli čudo u hramu: tajnu pretvaranja hleba i vina u Telo i Krv Hristovu.

– To je bilo na Pashu, kada su Carska Vrata, koja zatvaraju ulaz u oltar, otvorena. Stojim ja pored Carskih Vrata, čekam Pričest. I posmatram kako sveštenici u oltaru savšravaju tajinstvo, vade iz prosfore čestice…

Mislim se: kako će hleb postati Telo Hristovo?

I odjednom je na Oltaru, kao sunce zasijalo.

Vidim – umesto prosfore Mladenac leži. Prelep, sav se svetli. A sveštenici Njega … u grudi!
Povikala sam : ‘Ne bodite Mladenca!’ Ljudi me gledaju, ne shvataju u čemu je stvar. A ja vidim: čaša zlatna, za Pričest, izgleda prozračna, skoro staklena. I sama se puni Krvlju. Posle Službe sam sa strahom pričala o svemu svom duhovniku. On me je umirio: ‘Gospod ti je pokazao čudo, raduj se!’

– Evo i živim u radosti. Hoću svima da kažem: nema smrti, postoji život večni! Treba samo voleti bližnje i biti veran Gospodu.

Prevod: Radmila Maksimović

Izvor: Blagoslovenie.ru

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter