HAJDUK VELJKO

Najveći timočki junak bio je hajduk Veljko. Ostala je posle njegove smrti legenda o njemu da večno živi u narodu, kao i pesma, lagana i gospodska, kakva priliči ovakvom junaku.

 

Nema junaka dok se o njima pesma ne ispeva. Dok se deca ne naslušaju priča o njima i dok u dečačkim igrama sebi ne počnu da njihova imena nadevaju. I skoro je svaka junačka pesma silna, jaka i burna, baš kao što su im i životi bili.

hajduk veljko

Ali ima jedna lagana, gospodska, neobična, za neobičnog junaka ispevana. Za srpskog seljaka-gospodina, hajduka-ljubavnika, vojvodu-merakliju. I ona se umesto uz trube peva uz violinu, uz crno vino i lepe žene, da gudalo lagano krene da šara po duši i po žicama i da se zatim začuju stihovi:

”Raslo mi je badem drvo… tanko visoko… tanko visoko…
Pod njim leži hajduk Veljko, s lepom devojkom…. s lepom dvojkom…”

Ne zna se je li više turskih glava posekao ili devojaka poljubio. Jedno je sigurno, obradovao je svakog Turčina na koga nije došao red i rasplakao svaku lepoticu na koju nije došao red. A mogao je i po dva tri boja da bije za dan, ali i da obljubi po dve tri devojke za noć.

Seljačkom junačkom krvlju zadojen, svoju Krajinu i njen narod izuzetno je dobro poznavao. I samo je on uspeo da timočki narod, inače miran, u doba kada je svo srpstvo ustalo, digne na noge.

Okupio je oko sebe svoje Timočane da brane Krajinu, a okupio je i muzikante, da pevaju između bojeva, da se raduju što su živi i što će sutra u nov boj da krenu. Lepotice su se oko njega okupljale same. I tako se među Turcima širio strah, a među narodom legenda.

Ali ljubomora, stara srpska boljka, nije ni Veljka mimoišla. Počeše Veljku zbog njegovog junaštva i broja žena da zavide druge srpske vojvode. Počeše Veljka da ogovaraju, da tajno pričaju ono što pred njim nikada ne bi smeli i da se tuže na njega. Počeše da mu zavide, a imali su i kome i na čemu. Pozvaše ga na kraju onomad i pred Sovjet. I pred Sovjet je, kažu, izveo muzikante…

Posle toga, negde na putu za Krajinu, sustiže Veljka i sam Vožd. Gledali su se na pristojnoj distanci, od nekih pedesetak metara. Gledaše se, ispričaše, ali bliže nisu prilazili. Daleko od toga da su se jedan od drugoga bojali, i jedan i drugi svoje glave odavno su bili izgubili i toga su bili svesni. Daleko od toga da bi jedan na drugoga krenuli. Turaka je bilo na pretek, a i iskrenom su se, junačkom ljubavlju voleli. A opet, da je neko drugi bio toga dana na putu umesto Veljka… Karađorđe nije puno voleo da priča, a kažu da nikada nije promašivao. Ali kako bi na svog megdandžiju! A za Veljkom opet niko drugi osim Vožda nije ni smeo da krene.

Bilo kako bilo, kubura se nisu laćali. Junački im se brci nasmejaše, a Veljko na rastanku još i obeća Voždu:

”Dok je moje glave, Turci neće u Krajinu”.

I nisu! Uzalud je Veljko iskao pomoć. Nije mu stizala. Ostao je sam sa svojim Timočanima da brani poslednje utvrđenje, sve dok ga u Negotinu nije pogodilo topovsko đule. Mogu se, kažu, i danas u okolini Negotina videti ostaci Veljkovih šanaca.

Ostala je posle smrti legenda o njemu da večno živi u narodu. A ostala je i pesma, lagana i gospodska, kakva priliči junaku-ljubavniku, seljaku-gospodinu i vojvodi-merakliji. Da se peva uz violinu umesto uz zvuke trube, da se peva lagano, gospodski i da se stiska srce da oko slučajno ne bi zasuzilo.

Danas više nema takvih junaka. Ne zaslužujemo ih. A nema više ni pravih ljubavnika. Prečesto se nose ružičaste košulje i uske pantalone. Sve je više takozvanih slobodoumnih. A sve je manje i pravih boema.

Najveći timočki junak bio je hajduk Veljko, a najveći timočki boem bio je čuveni Pera Babar, kralj zaječarskih kafana. I mnogo mi je žao što nisam bio rođen malo ranije i što nisam imao prilike da čujem kako svojim umornim hrapavim glasom najveći timočki boem počinje da peva stihove posvećene najvećem timočkom junaku:

”Raslo mi je badem drvo… tanko visoko… tanko visoko…”