ŽALBENIK
Ambijent
Bez svetlosti,
Veoma nalik na
Gubilište, gde te
Drže samo dok ne
Đipiš u vazduh,
Eskivirajući podmetač.
Želudac ti se prospe po
Zidovima i središtem.
Izletište žuči.
Jecam, ne, ječim.
Kao da nismo čeda, nego zamorci u
Lavirintu, koji nije više mitski, nego
Ljudski, jer čudovišta našeg veka
Mogu da imaju „ljudska“ imena i lica.
Nemogućnost da se pronađe izlaz
Njih tera tera tera na
Očajnički pokušaj da se napusti
Predvorje mračno, koje neko zove dom.
Radije bih ga nazvao
Stratištem.
Trenutak je da se prestane sa
Ćutanjem i da se ćutnja premetne
U govor ili barem krik.
Fizionomija lica pokazuje želju.
Habitus – psihički i fizički.
Citostatici su mi u ćelijama,
Čudovišta našeg veka,
Džabalebare Džabalebovići,
Špekulišu hoću li ščvrsnuti.