„BOLJE RAT NEGO PAKT“
U novijoj srpskoj istoriografiji, a pogotovo publicistici, odomaćila se teorija da su Britanci platili oficirima za 27. mart što je u najmanju ruku tvrdnja bez pokrića. Dakle, ko je organizovao puč tog datuma na samom početku rata?
Naime, tek 21. marta kada su propali britanski pokušaji da se pritiskom na Vladu otkloni potpisivanje Pakta dolazi do inicijative za udar. „Tada se traže snage koje bi ga mogle izvesti. Diplomatija i SOE još 24. marta procenjuju da njihove veze – Zemljoradnička stranka, Narodna odbrana, Srpski kulturni klub, SDS i pojedinci mogu pripremiti teren za udar, ali ga ne mogu stvarno i sprovesti.
Njihove veze traže podršku unutar vojske. Traži se ličnost iz redova penzionisanih generala. I Poslanstvo u Beogradu i SOE su 25. marta nesigurni u uspeh. Na kraju niko od njihovih veza nije organizovao i izveo udar. Što se tiče kontakata po vojnoj liniji, 21, 22. i 23. marta (prema izveštajima) još uvek je preokupacija Britanaca da u slučaju pristupa Jugoslavije Paktu evakuišu jugoslovenske vazduhoplovne snage i podrže „južnu” armiju, ako se bude htela boriti.”
Britanci su želeli da dođe do promene, ali oni koje su oni plaćali i pomagali oružjem i štampanjem letaka, nisu bili organizatori i sprovodioci puča. Posle vojnog udara mnogi, kao i vojni i vazduhoplovni atašei pri britanskom poslanstvu, počeli su uvećavati svoju ulogu u zbirnim raportima.
Glasovi razuma zastupaju tezu da je pristupanjem pakta Jugoslavija imala jedinstvenu priliku da „ostane neutralna, izbegne strahovite žrtve a da pri tome nikada ne bi ni slala svoje trupe na Staljingrad”.
Istorija je pokazala da Treći rajh nije držao do potpisanih ugovora, već je vodio politiku pritisaka koje je sprovodio od etape do etape, što je najbolje osetio Sovjetski Savez u junu 1941. iako je imao čvrstu garanciju u vidu sporazuma o nenapadanju „Molotov – Ribentrop”.
Sličan je primer višijevske Francuske koja je okupirana u novembru 1942. godine zbog razvoja situacije na frontu u severnoj Africi.
Jugoslavija je napadnuta 6. aprila po već pripremljenom planu jer su u napadu učestvovale i jedinice koje nisu bile predviđene za napad na Grčku, a uz njih su uključene i jedinice Mađarske i Italijanske vojske. Nemoguće je bilo da se razrade zajednički planovi napada sa Mađarskom i Italijom za 4 do 5 dana.
U stvari, Jugoslavija je napadnuta po planu razrađenom još početkom 1939. godine na zajedničkim sastancima predstavnika generalštaba Nemačke i Italije, Bugarske i Mađarske. Taj plan je čak i objavljen u Jugoslaviji u knjizi anonimnog italijanskog autora, pod naslovom „X hipoteza X” u izdanju Gece Kona. Jugoslavije je napadnuta skoro u potpunosti kako je dato u knjizi osim što su iz Bugarske napadali samo Nemci bez Bugara.
Sudbina Jugoslavije bila odlučena još mnogo pre 27. marta. Tako se iz dnevnika grofa Ćana vidi da je još 7. jula 1940, na sastanku kod Hitlera, bilo odlučeno da „Jugoslavija kakva je sada neće moći da ima pravo građanstva u novoj od osovine stvorenoj Evropi”.
Slična saznanja ili indicije imali su u to vreme preostale diplomate Višija u Rimu, Budimpešti i Sofiji. Iz Mađarske 25. septembra od obično dobro informisanih izvora čulo se da je plan načelno dogovoren u Rimu. Kada dođe vreme za njegovu realizaciju, a to nije trenutno, plan Dalmaciju predviđa u italijanskoj zoni, Sloveniju i veći deo Hrvatske u nemačkoj, Mađarskoj sleduje dobar deo „sadašnje granice do Zemuna”.
Iz bugarske prestonice se čulo da je generalisimus Žekov posle povratka sa razgovora kod Hitlera i fon Ribentropa preneo sofijskim zvaničnicima i intimnim prijateljima „da se u Berlinu trenutno ne planira vojna akcija na Balkanu zbog ekonomskih i praktičnih razloga, čeka se konačna pobeda Rajha za komadanje Jugoslavije, koja će se svesti na granice Stare Srbije, a Grčka, koja je saveznik Engleske, biće podvrgnuta, kada dođe trenutak za to, tretmanu kakav zaslužuje”.
Hitler je planirao da napadne Jugoslaviju u jesen 1940. godine verovatno sredinom oktobra. Nije napao samo iz jednog razloga. Stručnjaci za privredu su mu sugerisali da bi Jugosloveni mogli prilikom povlačenja da izvrše takva razaranja postrojenja u Boru, Mostarskim rudnicima, Trepči, nekim makedonskim rudnicima i da ne nabrajam dalje koji bi mogli da izbace ove za nemačku privredu bitne izvore rude najmanje 6 meseci iz pogona. Posebno zbog zime smatralo se da je moguće da Bor i drugi spomenuti rudnici ne budu u punoj proizvodnji sve do jeseni 1941. godine.
Na osnovu toga Hitler je odlučio da se napad na Jugoslaviju odloži dok se ne raščisti situacija na istoku. U skladu sa tim je Musolini obavešten da se napad na Jugoslaviju odlaže za jesen 1941. godine nakon čega je ovaj napao Grčku. Naravno, nije spomenuo da planira da napadne Sovjetski Savez.
Po Ćanu (koji je tada bio ministar spoljnih poslova Italije) upravo odluka Hitlera da se napad na Jugoslaviju odloži za jesen 1941. godine je nagnala Musolinija da napadne Grčku.
Dakle, Nemci su iskoristili svoje pripreme za napad na Jugoslaviju oktobra 1940. godine da na osnovu već postojećeg i usvojenog zajedničkog plana za napad na Jugoslaviju izvrše promenu koncentracije svojih snaga u toku izvršenja strategijskog razvoja. To im je bilo moguće jer su u rumunskom Banatu u jesen razvili čitav niz svojih vazduhšnih baza koje u jesen 1940. godine nisu mogle da budu usmerene ni protiv koga drugog nego protiv Jugoslavije.
Isto važi i za vazdušne baze u južnoj Mađarskoj.
Od avgusta 1940. godine nemački stručnjaci su kontrolisali železnice u Mađarskoj i Rumuniji i zajedno sa Rumunima i Mađarima razradili do kraja septembra 1940. godine kompletan plan prevoza 25 nemačkih divizija do iskrcnih stanica na jugoslovensko – mađarskoj i jugoslovensko – rumunskoj granici. Čak su do sredine oktobra na svim manjim železničkim stanicama u Mađarskoj i Rumuniji urađene iskrcne rampe po nemačkim standardima da bi se omogućio brzi istovar. Po podacima Oberkommando der Wehrmacht (OKW) do početka oktobra 1940. godine bili su završeni svi potrebni radovi za brz prevoz, iskrcavanje i razvoj 25 divizija Vermahta u Mađarskoj i Rumuniji.
I da se vratimo na puč. Neki smatraju da srpski oficir nije bio u stanju sam da organizuje puč, verovatno i najpopularniji puč u narodu u istoriji 20. veka, bez žrtava.
Jedan od osnovnih razloga široke narodne popularnosti puča je osećaj opšte postiđenosti najširih slojeva srpskog naroda potpisivanjem Trojnog pakta 25. marta 1941. Dimenzije narodne podrške su bile tolike, da čak ni komunističke vlasti posle rata nisu odolele a da ne pokušaju da prisvoje zasluge, što je tek relativno skoro potpuno raskrinkano.
Današnji stav baštinika postkomunističke istoriografije glasio bi otprilike: „kad nismo mi organizovali 27. mart, onda nije ni valjao”.
Kraljevina Jugoslavija je u tom trenutku u poređenju sa svim državama u Evropi bila zaista jedna od retkih koja nije bila fašistička (čak su i neutralne Portugalija, Švedska i Švajcarska imale profašističke vlade na vlasti u to vreme).
Iz knjige Dušana Babca „Petar Drugi, kralj u izgnanstvu“