KRAJ BERBE
Ona čuči
između obranih čokota.
Obla kolena
izlaže poznom suncu.
Ruku je spustila
na obod
velike korpe,
pune crnog i belog grožđa,
mešanog.
Ona tako voli.
I sa ponekom
poznom breskvom,
kao sijalicom.
Sve je kako treba,
misli ona,
sve je tamo gde treba da bude.
I mahne rukom da rastera
muve i ose
koje se skupljaju
oko korpe.
Zatim se dlanom oslanja
o suvu peskovitu zemlju,
pored čokota,
i pod listom ugleda
pretekli grozd.
Nevelik,
ali lep.
Sitnog,
rastresitog zrnevlja.
Ona zna da je takav najslađi,
ali ga ne bere,
mada bi se u njenoj korpi
našlo mesto i za njega.
Otkida samo jedno zrno
i ugriza ga sočno.
Kakav poljubac,
misli ona,
i smeši se.
Ujutru će doći srndać
da te pozoba,
kaže grozdu,
i odlazi iz vinograda,
noseći korpu
iz koje kipi
crno i belo grožđe,
mešano.
Baš kako ona voli.
I jedna pozna breskva,
kao sijalica.