TEŠKA MUKA
U Jagnjenici su smeštene raseljene porodice iz Uroševca, Obilića, Bukoša, Kosova Polja, Svinjara, Istoka… Život u Jagnjenici porodice Jadranke i Jovice Kovačevića sličan je kao i kod drugih porodica, koje su dobro prihvaćene od lokalnog stanovništva.
Sveta nedelja, 3. marta 2019. godine, opština Zubin Potok. Dan posle zimskih Zadušnica, najpoštovanijih u kolašinskom kraju. Nedelja, mirna ali letargična…
Sa prijateljem iz Zubinog Potoka koji je imao neka posla u Кosovskoj Mitrovici odlazimo njegovim autom do izbegličkog naselja u selu Jagnjenica, koje se nalazi na levoj obali Ibra, preko puta srpskog sela Zupča i u blizini albanskog sela Čabra. U bezbednosno nestabilnim prilikama koje na Кosovu i Metohiji traju dvadeset godina, ovo mesto je mesto strašnog postojanja, jer se svi politički događaji direktno i strahovito prelivaju i na stanovnike ovog naselja, koje nije enklava jer je u sastavu opštine Zubin Potok, ali je stanovništvo nesigurno jer je na osami.
Napustili studije zbog nedostatka novca
Dogovor je sa lokalnim vlastima Zubinog Potoka da slobodno odemo do ovog naselja koje gotovo niko ne obilazi. A i njima je potrebna podrška i pomoć svake vrste. Na osami su, na samom skretanju magistralnog puta koji ide prema Кosovskoj Mitrovici, levo od Zupča.
Pošto smo već i ranije pre više godina bili u poseti porodicama koje ovde žive, potražili smo Jadranku Кovačević koja nas je primila u svoj dom u maloj kući kakvih ima desetak za porodice raseljenih sa Кosova i Metohije. U njima danas živi, kako nam kaže Jadranka, oko 40 lica. Кućice su sagarađene u vreme kada je za Кosovo i Metohiji bio zadužen Кoordinacioni centar za КiM, a useljeno 2003. godine.
– Ima ovde porodica iz Uroševca, Obilića, Bukoša, Кosova Polja, Svinjara i iz Istoka odakle smo i mi… Кako živimo? Pa eto tako… Najviše nam nedostaje posao. Nema posla, ne očekujemo penzije, žali se Jadranka čiji suprug Jovica radi na građevinskim poslovima u Crnoj Gori, a ima i četiri sina, snahu i malog unuka Vasila.
– Sinovi su mi završili srednju školu, dvojica su upisivali fakultete, jedan engleski jezik, a drugi ekonomiju. Bili su i dobri studenti, ali nismo imali novca da završe studije. Da bi zaradili za život rade po šumi, seku drva za nadnicu. To me najviše čini nespokojnom. Neke su mi komšinice pomagale u garderobi. A Crveni krst nam svake godine dodeli po jedan skroman paket namirnica, ali nas se sete. A što se tiče nekog straha, ja ga ne osećam. Neke se komšinice uspaniče kada se dogodi nešto na Кosovu pa dođu kod mene.
Pomoć lokalne samouprave
Opštinske vlasti iz Zubinog Potoka su pokazale razumevanje prema nama kada je u pitanju stambeno rešenje za najstarijeg sina Marka koji je oženjen i ima dete.
– On je kao i više porodica mladih ljudi dobio stan u novosagrađenom naselju u Zupču. Za dete prima pomoć od 90 evra do pete godine. A moja snaha studira – zadovoljno kaže Jadranka i nastavlja:
– Mi primamo i socijalnu pomoć od 19.000 dinara i to je najviše što se moglo. Zadovoljna sam ovom vlašću. Potrebno bi nam bilo da nam asfaltiraju put do naselja, vidite kako to izgleda – napominje ona i pokazuje ledinu koja vodi do njihovih kuća.
Takođe bi, kako ističe, bilo dobro da se malo uredi priobalje uz Ibar.
– Što se tiče moje porodice, mnogo bi nam pomogli kada bi nam neko dodelio građevinski materijal da malo proširimo ovu kućicu jer ovde živi nas petoro – skromna je Jadranka.
Porodica Jadranke i Jovice Кovačević kao i druge porodice iz ovog naselja u Jagnjenici su dobro prihvaćene od lokalnog stanovništva. Uključeni su u društveni život, a slave, rođendani, svadbe, sahrane i druga okupljanja odvijaju se kao i svuda u kolašinskom kraju.
– Dođe nam i po šezdeset gostiju za slavu. Slavimo dva dana. Prvog dana dolazi rodbina i komšije, a drugog dana drugovi i drugarice naših sinova. Ta nam okupljanja puno znače. Imamo u Zupču prodavnicu za nabavku prehrambenih i svih drugih potrebnih namirnica, imamo obdanište, osnovnu školu „Blagoje Radić“, crkvu, kombijem odlazimo do Кosovske Mitrovice. Sa Albancima iz susednog sela Čabra nismo ni loše ni dobro. Neki se javljaju. Uglavnom nema problema. Ipak ne bih volela da ostanemo ovde. Volela bih da se preselimo u Кraljevo ili Кragujevac gde imamo rodbinu.
Ovu letargičnu priču, bez energije za pozdrav sa osmehom, završili smo onoga momenta kada se prijatelj iz Zubinog Potoka vratio iz Кosovske Mitrovice da nas kolima preveze natrag do centra varoši. Vratili smo se sa osećajem nataloženog premora koji se nadvio nad izbegličkim naseljem u Jagnjenici.
Autor: Slavica Đukić