Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

IGRA REČI

Odbrana Đure Jakšića tekla je tako da je svome pravdanju veliki srpski pesnik priložio jednu svoju najnoviju pesmu iz koje će, kako je istakao, sud lako moći uvideti kako on prema „opštoj stvari“ diše i misli.

 

Nakon čitavog niza objavljenih patriotskih pesama, priča i zapisa, Đura Jakšić je 6. avgusta 1876. godine dobio specijalnu dozvolu da poseti srpsku (drinsku) vojsku na bojištu u Bosni i Hercegovini, kojom je komandovao general Ranko Alimpić (kasnije ministar). Čim se vratio u Beograd, svoja zapažanja i utiske izneo je u pripovetki „Ranjenik” štampanoj u listu „Orao” (u prilogu).

odbrana đure jakšića

Đura je sjajnom igrom reči tako zabašurio svoj gnev i razočarenje koje je doneo sa ratišta, da ne samo da je tadašnja vlast („cenzor”) bez problema dozvolila da se pripovetka objavi već je pomenutom generalu trebalo čitavih godinu dana, nakon više čitanja, da se pronađe uvređenim i inicira proces protiv autora.

Vlast je Đuru Jakšića šest puta izvodila pred razne sudove i pravosnažno osudila na kaznu od osam dana zatvora koju nije stigao da odsluži jer je, u međuvremenu, 16. novembra 1878, umro. U arhivskim spisima suda, između silnih dokumenata, ostala je rukom pisana njegova žalba od 6. aprila 1878. godine koju vam neizmenjenu donosim, ali preporučujem da pre čitanja iste uživate u pripovetki „Ranjenik” kako bi u potpunosti razumeli ceo ovaj proces, ali i veličinu, snagu i neponovljivu genijalnost koju je nosio neumrli Đura Jakšić. Uživajte…

”Zločinac učini zločin.

Tu pravda zahteva da ga zemaljski sudovi, prema veličini vršenoga zločina, osude strogo i nemilostivo; pa se često i za njega u samome zakonu a i u srcu sudija nalazi milosti.

A je li zločin pisati mirno, bezpristrasno, razlagati svoje misli o nekome i nečijem delanju pa i o samoj osobi koja na nečemu radi?

Ja mislim da nije!

– Nastradin odža pravi na vrh brda vodenicu pa se tek posle pita, od kuda će vodu navrnuti?

Nema li tu narod pravo kad ga javno ismeva? Ja mislim da ima! Šta više da mu ni sami turski duovi za tako ismejavanje ne bi zamerili!

Al’ to je šala, evo ozbiljnijega primera:

– Napoleon I podiže do onda još neviđenu vojsku protiv Rusije… Đenerali njegovoga doba savetuju ga da to ne čini, mislioci ga osuđuju, kritičari ga kritikuju; potomstvo onih u ruskom snegu smrznutih proklinje ga.

Pa ko je tu kriv? Ili on, što je toliku i tako dičnu vojsku upropastio, ili oni koji su ga kritikovali? Ja sam ubeđen da je Napoleonova krivica, a kritika njegovoga doba zaslužuje samo priznanja.

To su samo primeri koje sam naveo da razsvetlim stvar sa koje sam ovome sudu predat; i od kojega se nadam – ne milosti, jer gde krivice nema tu bi traženje milosti ili saučešća podličenje bilo. Ja od suda očekujem samo pravdu!

Na tužbu načelštva šabačkog sprovela me je ovdašnja policijska vlast, 24. ovog meseca varoškome sudu, i taj sud je našao da u mome delu ima krivice!

U tužbi se toj udara glasom: da sam ja u mojoj pripovetci „Ranjenik” tendenciozno nasrnuo na g. Ranka Alimpića; i da sam time hteo njega u njegovome patriotskome delanju sprečiti, pa sam ga tim mojim spisom u njegovoj zvaničnoj dužnosti uznemirio; i suviše: da sam u opisivanju svome tako daleko išao, da sam čak i našu davnašnju ideju: sjedinjenje srpstva hteo osujetiti!… tako nekako stoji u tužbi? A najposle svugde iz celoga spisa proviruje mrzost moja protivu g. đenerala… Za tim se navode neki paragrafi, po kojima, po mišljenju ili po volji šabačkog načelstva, treba da budem, osuđen!

Po mome uverenju cela je tužba neosnovana!

Ja g. đenerala ne mrzim, niti ga imam radi čega mrzeti; ta mi među sobom u celom veku nismo imali nikakvih uzajamnih radova, mi nismo imali prilike ni svađati se, ni mrzeti se, ni miriti se! A da l’ ga baš volem i poštujem kao npr. Ajduk Veljka, Đ. Horvatovića, Mijajla Ilijća? O tome još nisam moje srce ispitao, a i da sam, teško bi me šabačko načelstvo primoralo, da mu i o tome računa dadem! Meni je kao piscu srpski g. đeneral isti ono što i drugi srpski vojnik! Uzvisi li ga njegovo junačko delanje nad običnim ljudima i ja ću se sa ostalom svetinom njegovoj veličini klanjati! Ostane li i posle tako sjajnih prilika malen i neznatan?… Onda, neka mi sud pokaže pisca koji će ga proslaviti!

Ja se sećam da sam jedanput za novce napisao jedan dosta lep natpis na grobu jednoga čoveka, za koga je javno mnenje govorilo da je kajišar; sećam se da se stih završavao:

– I mnoga suza teče za njim!

Građani se glasno smejaše, i okrenuše ceo moj ozbiljno smišljeni natpis, u podsmeh: „Badava Đuro, rekoše, istinu si napisao, mnogi plače za njim, jer je mnogoga upropastio!”

Ovo se ne može na g. đenerala odnositi, ali može na svakoga koji bi želeo da ga više slave nego što je zaslužio! A da sam g. đenerala Ranka u njegovoj ratnoj zvaničnoj dužnosti uznemirio, to je šabačko načelstvo samo izmislilo:

Ja npr. članove ovoga suda u njihovoj zvaničnoj dužnosti mogu samo ovde u zasedanju uznemiriti! A ako bi njina dela u kakvome listu, ili na kakvome javnome mestu bilo u vidu pripovetke, šale ili ozbilje pretresao, sud bi me morao kao spravedljivoga ili nespravedljivog kritičara smatrati – i ništa više!… A zvanična dužnost srpskoga savetnika i privremenog đenerala samo je u ratu i za vreme ratovanja, i u vršenju te dužnosti. Njega je samo neprijatelj sa naoružanom silom mogao uznemiriti, ili onaj buntovnik koji bi pokušavao ili načinio neku bunu u njegovome logoru, a nikako ja, miran pisac jedne nevine pripovečice, koju sam slušao iz usta jednog ranjenika!

Dalje: ja sam tu pripovetku pisao avgusta meseca 1876. god. i u njoj se pripoveda i samo pripoveda o našem ratovanju u god. 1876. I onda kako sam ga mogao u zimušnjoj njegovoj dužnosti uznemiriti, kad u to doba ja ni sanjati nisam mogao ko će sa drinskom vojskom upravljati! I kako me je ovaj sud mogao kao krivca pod preki sud staviti, kad u to doba, kad se knjiga štampala i rasprodavala, još nje bio proglašen preki sud?

A da je kalendar „Orao” u kome je ta pripovetka štampana pre proglašenoga ratnog stanja cenzurom propuštena, to sam g. cenzor napismeno svedoči a i ja evo prilažem javan knjižarski oglas koji je u Srpskim Novinama štampan, da je „Orao” u grdno mnogo egzemplara štampan i da se u knjižari Valožićevoj može dobiti… To je javan oglas, i svaki koji je imao volju mogao je rečeni kalendar za 1 din. nabaviti! A posle moram i to primetiti: kad je, i ako je g. cenzor mislio da se takom pripovetkom može i samoj opštoj stvari škoditi, zašto je taku opasnu knjigu propustio? Pa i samo šabačko načelstvo moglo je za svoj okrug rasturivanje te knjige zabraniti, pa zašto nije to učinilo? Il’ možda samo zato, da me posle može tužiti?… Najposle: zašto nije tu zabranu i sam g. đeneral izvršio? Ta zabraniti nešto da se u logor unosi, ili iz njega iznosi – tu vlast za vreme rata imaju i batalijoni komandiri.

Iz svega ovoga što sam naveo, jasno će sud uvideti: da niti sam ja tendenciozno i sa mrzošću napao na ličnost g. đenerala, a još manje da sam ga u njegovoj zvaničnoj dužnosti uznemirio; i po tome, tužba načelstva šabačkog sasvim je neumesna! Jer ja nisam vlast vladu ili Njegovu svetlost kneza uvredio, te da se sama vlast zbog takog moga prestupa sa tužbom protivu mene podigne… Šta više, ja po mome svatanju nisam ni g. đenerala uvredio, jer da sam to učinio, g. Ranko bi me sam sobom tužio, a ne bi valjda čekao da mu načelstvo šabačko na ovako neobičan, upravo, kod nas još nečuven način, udovletvorenja pribavlja.

A da sam ja sa tom pripovetkom hteo ili nameravao i samoj ideji srpskog ujedinjenja smetati, o tome ne bi trebalo pred članovima ovoga suda ni da se pravdam, jer će bar ponekima od njih biti poznata moja dosadašnja književna radnja, a naročito u poslednjem delu koje je u Beogradu zasebno odštampano za vreme sadašnjeg hercegovačkog ustanka: „Na mrtvoj straži” u kome se jasno vidi pravac mojih misli i želja. Pa i u samoj pripovetci „Ranjenik” hvale se junački sinovi Hercegovine, hvale Srbi i Crnogorci i njini i naši junaci! A koji tako piše, taj valjda ne želi sprečiti ideju srpskog ujedinjenja?!

Načelstvo je u kalendaru „Orlu” sa crvenim plajvazom ispodvlačilo nekoliko rečenica u mojoj pripovetci, kao da su te rečenice kadre bile g. đenerala u njegovoj zvaničnoj dužnosti uznemiriti, njega vređati, pa čak i ideju srpsku sprečiti!

Podvučeno je:

Kako g. đeneral nosi čistu uniformu, ušiljene brkove; kako se s vojnicima ne razgovara o ratovanju; kako se po logoru voza na hintovu kao da je u gospocki svatovi, kako su ga gospe i gospođice pri povratku sa bojnog polja lepo, pa i sa bokorom cveća uz lepu rimsku rečenicu: bio, vidio i pobedio! dočekale i još ima na više mesta podvučeno! Ja se uzdam u inteligentnost članova ovog suda, da u tim svima rečenicama ništa drugo ne može videti: do jednu tanku boju, kojom je radi lepote same pripovetke, ceo taj moj spis bojadisan. – Ne kažem da se u celom delcetu ne bi po malo i ironije moglo naći; šta više, ja bi mogao priznati da po negde ima i viceva, koji bi od nekoga mogli i kao lična uvreda smatrati; ali u celoj pripovetci niko ne bi mogao naći namere da se opštoj stvari škodi, da se đeneral u svojoj dužnosti, u patrijotizmu, uznemiri itd. itd. A što se tiče tvrđenja načelstva šabačkog da sam ja u pripovetci neistinito i neverno opisivao drinske bojeve, – ta ja moju pripovetku „Ranjenik” nisam ni nazvao istorijom, ili kronikom, nego prosto „skicom iz sr. ratovanja!”

I po svemu ovome šabačko načelstvo nije imalo prava mene kao nekakva narušitelja javnog poretka ili još nešto gore tužiti.

Ovome mome pravdanju prilažem jednu moju najnoviju pesmu iz koje će sud lako moći uvideti kako ja prema našoj opštoj stvari dišem i mislim i prilažem knjižarski oglas iz Sr. Novina iz koga će se sud ovaj uveriti da se knjiga „Orao” pre proglašenog ratnog stanja rasturivala, i tako da je ovaj sud pogrešio, što me je pod preki sud stavio, koju će pogrešku moći popraviti.

6. aprila 1878. god.
U Beogradu
Pokorni
Đura Jakšić
korektor u drž. štampari.”

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: