S POGLEDOM NA UŽIČKU 15
Na nesvakidašnji i prilično šokantan način je čuveni jugoslovenski slikar Petar Lubarda (1907-1974) dobio na korišćenje vilu na Dedinju, o čemu svedoči njegov unuk Igor Bojović.
Bojovićevo priznanje o tome prenosimo sa njegovog Fejsbuk profila.
Slikar sa suprugom: Petar i Vera Lubarda
Već nekoliko godina intervjuišem ljude, prikupljam građu i pišem scenario za film o velikanu našeg slikarstva Petru Lubardi, čiji život je bio izuzetno inspirativan.
Evo anegdote do koje sam došao i koja će sigurno ući u film, o tome kako je dobio kuću na Dedinju koja je sada pretvorena u divan Legat.
U godinama svoje velike popularnosti u našoj zemlji bio je aktuelan problem izgradnje Mauzoleja na lovćenu Petru II Petroviću Njegošu.
Iako je to bila Titova ideja, podelila je javnost. Tito je Lubardu postavio za predsednika Upravnog odbora za izgradnju Mauzoleja. Petar je odbio, a pismo kojim je to učinio započeo je rečenicom: „Drugovi, molim vas da preispitate svoju odluku. Lovćen je kićanka sam po sebi, druge kićanke mu ne trebaju. Piramidalnog je oblika i druga mu piramida na vrhu ne treba…“
Tita je ovo pismo razbesnelo i Lubarda je pao u njegovu nemilost. Preko noći više nije bio predednik ULUCG, izbačen je sa Akademije gde je predavao, a država je prestala da mu otkupljuje slike.
Vratio se u Beograd gde je sledeće tri godine proveo u trosobnom stanu u kojem je porušio sve zidove i napravio atelje. Spavao je u kuhinji.
No, ono što ne može da zaustavi ni jedna politika, ni jedna vlast, pa čak ni Tito je snaga umetnosti. Volim da kažem: „Kada se voda prolije ona nađe svoj put“ i to se i ovde pokazalo kao tačno.
Lubarda je slao slike na razne izložbe, bijenale, takmičenja i svuda dobijao svetske nagrade (na jednom od njih Lubarda je dobio prvu, Pikaso drugu, a Šagal treću nagradu).
O tome najbolje svedoči izjava čuvenog vajara Henrija Mura na bijenalu u Sao Paolu:
„Ove godine se na Bijenalu nije pojavilo ništa značajno osim Jugoslavije i njenog Lubarde“.
Odjednom je doživeo svetsku slavu.
U to vreme jedna delegacija svetskih državnika, koji su Titu bili od izuzetne važnosti, posetila je Beograd. Jedan od njih je zamolio Tita da, mimo protokola posete atelje u kom stvara čuveni slikar Petar Lubarda. Tito je lakonski odgovorio:
„Imamo prazan termin između devet i deset ujutru pa možemo tada“.
Te večeri pred Lubardin stan su došli vojni kamioni, pripadnici UDBE i krenuli da sele Lubardu. On je, sav u strahu, sedeo na kauču koji su iznosili i tovarili u kamion. Sve su prevezli u vilu u Iličićevoj 1 iz koje se vidi Titova rezidencija.
Cele noći su kačili slike po zidovima, u jednoj prostoriji su prosuli farbu da izgleda kao atelje, postavili štafelaj… Lubardi su samo rekli:
„Ujutru kad Tito dođe u posetu sa državnicima, samo da se smeškaš i da govoriš da tu slikaš“.
Tako je i bilo. Tito je pokazao svetu da, jedan od najvećih živih slikara tog vremena, stvara u njegovom komšiluku, a vila je od tada Petru ostavljena na trajno korišćenje.
Preuzeto sa FB profila Igora Bojovića