Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

„Molitva za oca Prohora“ je životna ispovest jednog srpskog monaha

PRIČA KOJA JE FASCINIRALA RUSE

„Molitva za oca Prohora“ Miće Milovanovića prevedena je i objavljena u Rusiji. Kandidovana je za prestižnu međunarodnu nagradu „Zlatni vitez“, a dobila je „Srebrnog viteza“ u kategoriji proza.

 

„Molitvu za oca Prohora“ monasi sa Svete gore preneli su u Rusiju, koja je za sveštenstvo neka vrsta Biblije, a nagrada iz Rusije ima posebnu draž, jer bez obzira na promene uslova života u toj zemlji i dalje se čita i piše kao nigde, kaže Mića Milovanović, autor potresne dokumentarne priče o Srbiji u 20. veku, koja je nagrađena u Rusiji.

molitva za oca prohora

Milovanović je bio dugo godina profesor u osnovnoj školi u Čačku. Generacije njegovih učenika pamte ga više kao nastavnika, manje kao pisca, a od sredine ’90-ih, kada se predstavio svojim književnim delima, i kada su usledile brojne nagrade, najčitaniji je pisac u biblioteci tog grada.

„Molitva za oca Prohora“ prevedena je i objavljena u Rusiji. Kandidovana je za prestižnu međunarodnu nagradu „Zlatni vitez“. Na konkurs je pristiglo 342 dela iz 13 slovenskih država. Roman je dobio „SREBRNOG VITEZA“ u kategoriji proza.

„Nisam ni znao da je moja knjiga prevedena u Rusiji. Roman su sa Svete gore monasi preneli u tu zemlju, jer je za sveštenstvo neka vrsta Biblije, ima vrlo jaku teološku komponentu. Pozvala me je Irina Guskova, veliki prijatelj srpskog naroda, donela mi je tri primerka prevedenog romana i obavestila me da je izdavač kandidovao moj roman na Međunarodnom slovenskom književnom forumu „Zlatni vitez“, kaže Milovanović.

U romanu „Molitva za oca Prohora“, kroz sudbinu ovog duhovnika, prvobitno sveštenika Jovana Varagića, autor neverovatnom epskom širinom oslikava burne događaje srpske istorije. Stari monah pred smrt u 95. godini u čačanskoj bolnici priča lekaru čudesnu dokumentarnu priču o svom životu, koja je zapravo priča o celom srpskom narodu koji „na vetrometini istorije ostaje uspravan i u čeonom sudaru sa silama zemaljskim, milionskim žrtvama plaća svoju slobodu“.

„Ovo je pre svega stvarnosna proza, na kojoj se temelje svi moji romani. Kroz sudbinu monaha Prohora prelama se sudbina čitavog naroda kroz krvavi dvadeseti vek. On je oličenje stradanja ovoga naroda na toj golgoti i vetrometini istorije. Sticajem okolnosti, došao sam do dragocenog materijala, tonskih zapisa, dr Vidosav Krljanac, načelnik Odeljenja interne medicine u KC Čačak početkom devedesetih godina mi je ponudio te trake, prethodno je dva meseca, koliko je monah ležao na odeljenju snimao razgovore s njim“, kaže autor.

Milovanović je posebno osvetlio sudbinu naroda dragačevskog kraja, sa kojim je otac Prohor podelio strahote paljenja kuća, mučeništvo u zarobljeništvu u Bugarskoj, na Banjici, streljanje u Jajincima i tamu Mauthauzena. Slike umiranja na Crnom moru, pred nemačkim rafalima i u gasnim komorama nižu se kao slike jevanđeljskog žrtvovanja. Glave nastradalih drugova, kao svete mošti, otac Prohor nosio je preko tuđih zemalja da bi ih vratio u njihovu, da porodice sahrane makar njih.

„To je mnoge zaintrigiralo. Prvi put su za tako nešto čuli. On je na taj način želeo da oda poštovanje bar nekima. Doneo je četiri lobanje, a u Varni su u paklu tog logora stradale hiljade. Pre toga bio je pakao na Crnom moru, gde su Bugari isterivali Srbe tifusare na pučinu, bez vesala, bez vode i hrane, prepuštene morskim strujama, a ako bi ih čamac naneo na obalu, patrole su pucale po njima, prenosi pisac životnu dramu monaha“, priseća se Milovanović kazivanja oca Prohora.

Junaci Milovanovićevog romana oca Prohora neprekidno, u vapaju, pitaju zašto ih Bog kažnjava. Posebno u vreme smaka i pogroma Dragačeva, avgusta 1943. godine, koje su Bugari pod patronatom Nemaca spalili u odmazdi, jer su tri njihova vojnika poginula. Otac Prohor kroz pero Miće Milovanovića otkriva deo istorije za koji nije bilo mesta u udžbenicima.

„Istorija je moja opsesija, volim je i prilično dobro poznajem, mnogo mi znači u književnosti. Dragačevo je veliko područje, ima oko 45 sela, nisu sva bila zahvaćena, ali veliki broj jeste. Paljena su, ljudi ubijani pred kućama. Veliki broj njih je deportovan u banjički logor, među njima je bio i otac Prohor. Ljudi su ga pitali zašto Bog ne sputa njima ruke, a on kaže da Bog ne čini zlo, da je greh na nama, da smo dosta toga sami prouzrokovali, da je nemoral u narodu“, objašnjava pisac.

Roman donosi još jednu izuzetno važnu komponentu kojom svedoči autentičnost priče oca Prohora. U njemu se pominju imena svih ljudi koji su umrli za slobodu Srbije, koje je u svom kazivanju na kraju života u čačanskoj bolnici naveo otac Prohor. Mića Milovanović proverio je autentičnost svih imena.

„To je posebna komponenta koja daje autentičnosti, daje na težini i vrednosti, a kod čitalaca izaziva posebna osećanja“, kaže Milovanović.

Autor ovog nesvakidašnjeg dela priznaje da je stilski prilično intervenisao na priči oca Prohora, ali da je sa velikom pažnjom preneo sve što je vremešni starac rekao jer nakon što je preslušao magnetofonsku traku bio je, kako kaže, van sebe. Posebno zbog činjenice da je otac Prohor, pored svih pohoda zala koja su snašla njega i njegov narod, verovao u ljude i uvek, naspram zlih, nailazio na dobre.

„Nagrada iz Rusije ima posebnu draž, jer se u toj zemlji, bez obzira na promene uslova života, i dalje čita i piše kao nigde“, kaže Mića Milovanović.

Izvor: Sputnjik

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter