POREKLO POZNATE FRAZE
U prilici smo da često čujemo izraz: „Put do pakla je popločan dobrim namerama“, a da ne znamo odakle on potiče niti koliko je istinit.
Ovaj je izraz danas već poslovičan. Poreklo mu leži najverovatnije u dvotomnoj memoarsko-biografskoj knjizi Džejmsa Bosvela „Život Semjuela Džonsona“.
U njoj autor kazuje kako je Semjuel Džonson svojevremeno rekao: „Pakao je popločan dobrim namerama“. Jedina je razlika dakle u tome što poslovica govori o putu za pakao, dok Džonson govori o samom paklu. Po svoj prilici, autor ovog aforizma – engleski kritičar, leksikograf, esejista i pesnik – oslanjao se na izreku koju je pre toga sačinio anglikanski sveštenik i pesnik–metafizičar Džordž Herbert u knjizi „Snaga mudraca“: „Ad je pun dobrih namera i želja“.
Sva tri izraza objedinjuje zajednička misao, da samo želja i namera nisu dovoljne za spasenje. Ovo je u potpunosti saglasno sa svetootačkim učenjem. Pre svega treba imati veru, jer bez vjere nije mojuće ugoditi Bogu (Jev. 11, 6). Po rečima prepodobnog Jefrema Sirina, „kao što bez ulja svetiljka ne može da gori, tako ni bez vere niko ne može da zadobije dobru misao“. Koliko je samo u svetu bilo utopija, radikalnih pokreta, revolucionarnih programa i sličnog; vođa i učesnika koji su bez Boga i protiv Boga, oslanjajući se na svoj pali razum, hteli da ljudskom rodu donesu „sreću“. Istorija dobro pamti te tužne i tragične epizode. Tako isto, i pojedinac koji se nalazi u mraku neverja, želeći da ispuni svoje namere – koje se njemu samom čine dobrim – često nanosi zlo i bol ljudima oko sebe.
Vera je, dakle, neophodna, ali je isto tako neophodno i da ona bude istinita. Pogrešaka i zabluda može biti mnogo, ali je istina uvek jedna. Ljudi zaneti pogrešnim religioznim učenjima uvereni su u to da su njihove namere dobre, ipak: lažna duhovnost u kojoj se nalaze vodi ih u pogibao. Jer, demonske sile su te koje u svim religioznim obmanama imaju udela.
Sveti Jovan Zlatousti govori: „Vera je poput snažnog žezla i bezopasnog pristaništa, ona izbavlja od pogrešaka suđenja i uspokojava dušu u velikoj tišini“. Ipak, isti vaseljenski učitelj nas upozorava: „Nemojmo smatrati da nam je sama vera dovoljna za spasenje, nego se pobrinimo i za svoje ponašanje i živimo na najbolji način, da bi nam i jedno i drugo bilo od pomoći u dostizanju savršenstva.“ Sveti oci neprekidno podvlače da je hrišćanin dužan da ima duhovno prosvećen razum. Jer, u suprotnom, može doći do ozbiljnih zastranjenja. Prepodobni Antonije Veliki je upravo rasuđivanje smatrao za glavnu dobrodetelj hrišćanina: „Rasuđivanje je oko duše i njena svetiljka, kao što je oko svetiljka telu; tako da ukoliko oko naše bude zdravo, tada će i svotelo (naših dela) svetlo biti; ukoliko pak oko naše kvarno bude, to će i čitavo naše telo tamno biti, kao što je kazao Gospod u Svetom Jevanđelju (up: Mt. 6, 22–23). Rasuđivanje pomaže čoveku da ispita svoje želje, reči i dela i da se ukloni od onih koje ga udaljavaju od Boga. Rasuđivanjem on osujećuje i poništava sve demonske smicalice upravljene ka njemu, ispravno razlikujući dobro od lošeg.“
Jeromonah Jov Gumerov