JEDNA JE MAJKA
Pjer Pitoa bio je kaplar i jedan od najhrabrijih vojnika Napoleonovih. U svim bojevima on je išao prvi i svojom neustrašivošću pao je u oči svim starešinama pa i samom caru.
U bici kod Vagrama, 5. i 6. jula 1809. godine Pjer Pitoa se hrabro borio, a potom odjednom nestao. Niko nije znao kuda je otišao. Neko vreme posle nestanka pronađen je i, kao begunac, predat vojnom sudu u Strazburu, koji ga osudi na smrt.
Njegovi drugovi sažaljevali su ga i začuđeno pitali:
„Zaboga, Pjer, kako si mogao tako lako da napustiš borbenu liniju, ti, tako hrabar čovek, čije grudi krase tolika odlikovanja?“
Svima njima on je davao isti odgovor:
„Ne kajem se za ono što sam učinio“.
Poslednja noć pred izvršenjem presude nastupila je. U ponoć, vrata ćelije su se otvorila. Jedan oficir kroz njih je ušao unutra. To je bio Napoleon, ali tako preobučen da ga osuđenik nije mogao poznati.
Car je uzeo ruku osuđenoga i sa snihodljivošću počeo da mu govori:
„Prijatelju, kao oficir ja sam često bio svedok tvoje hrabrosti i često se divio tvojoj hladnokrvnosti. Došao sam da čujem tvoju poslednju želju. Ako imaš šta kome da naručiš, na primer porodici, ja ću rado tvoju poruku izvršiti.“
„Nemam ništa“, glasio je odgovor.
„Zar ti ne želiš da svoj poslednji pozdrav uputiš ocu, braći, sestrama?“
„Otac mi je umro i ja nemam ni braće ni sestara!“
„A imaš li majku?„
„Ah, ne spominjite mi to ime! Kad ga čujem ja sam spreman da zaplačem, a Vi dobro znate da vojnik ne treba da plače.“
„A zašto ne? Ja se na primer ne stidim da zaplačem kad se setim svoje majke.“
Oči osuđenika zasjaše:
„Ah, i Vi takođe volite svoju majku! Onda smem sve da Vam kažem. Od svega što na ovom svetu postoji, ja ništa nisam tako voleo kao svoju majku. Kad sam pošao u vojsku, ona mi je dala svoj blagoslov i rekla mi: „Sine, ako me voliš izvrši svoju dužnost prema otadžbini“. Od tada ja sam njene reči uvek imao pred očima. Te reči davale su mi snagu da se održim pred kišom kuršuma. Misleći na majčine reči ja sam gledao smrti u oči i nisam se bojao. Jednog dana sam saznao da mi je majka teško bolesna. Potražio sam dozvolu da je posetim, ali mi ona nije data. Nekoliko dana kasnije saznao sam da je umrla. Potražio sam dozvolu ponovo, ali mi ona i po drugi put nije data. Više nisam mogao da izdržim. Unutarnja želja da vidim grob svoje mile majke i uberem cvetić sa njenog groba, pobedila me je, i ja sam otišao. Poljubio sam majčin grob i sa njega ubrao cvet, koji otada uvek na srcu nosim. Sutra umirem, ali se smrti ne bojim.“
Veoma uzbuđen onim što je čuo, Napoleon se povukao posle nekoliko utešnih reči. Sutradan su osuđenika izveli iz tamnice radi izvršenja presude, ali u tom momentu car je stigao na konju, pomilovao Pjera i unapredio ga za oficira.