PLOTINOVA FILOZOFIJA
Njegova predavanja nisu imala strogu formu, već je Plotin svoje slušaoce navodio na propitivanje i raspravljanje o određenim temama.
Iako je njegovo filozofsko učenje izvršilo snažan uticaj na mnoge velike filozofe, a sama neoplatonska škola koju je osnovao trajala gotovo pola milenijuma, o Plotinovom životu pre dolaska u Rim imamo vrlo malo podataka. Znamo da se rodio u Likopolisu u Egiptu oko 204. godine p.n.e., da je sa dvadeset osam godina došao u Aleksandriju i tamo upoznao Amonija Sakasa, velikog učitelja koji je na njega ostavio dubok utisak i kod kojeg je ostao jedanaest godina.
Sa trideset devet godina pridružio se vojsci cara Gordijana III kada je ovaj krenuo na pohod protiv Persijanaca. Želja mu je bila da upozna mudrost gimnosofista, kako su Grci nazivali indijske jogine. Međutim, pohod je propao, a Plotin se nakon mnogih peripetija 244. godine p.n.e. zatekao u Rimu. Tu je uskoro osnovao filozofsku školu koja je stekla veliki ugled. Od tog vremena imamo i više podataka o njegovom životu i njemu kao osobi jer će njegov učenik Porfirije napisati delo O Plotinovom životu i poretku njegovih spisa.
Njegova predavanja nisu imala strogu formu, već je Plotin svoje slušaoce navodio na propitivanje i raspravljanje o određenim temama. On nije stvarao svoj originalni filozofski sastav, kao što je to danas uobičajeno kod filozofa, nego je izučavao i tumačio Platona. U antičko vreme više se cenila vernost tradiciji, i kao što se Plotin poziva na Platona, kojeg neretko oslovljava epitetom “božanski”, tako se i sam Platon poziva na mudrost Egipćana, pitagorejaca i orfika.
Plotin doslovno kaže:
“Naše rasprave ne sadrže ništa novo i nisu od danas, nego su već bile izrečene davno pre, premda ne direktno. Naše sadašnje rasprave tek su tumačenja tih starih rasprava” reči samog Platona potvrđuju nam da su ta učenja drevna.
Koliko je Plotin visoko cenio Platona vidi se po tome što je imao san da osnuje Platonopolis, grad filozofa koji bi bio utemeljen na načelima koja je Platon dao u svojim delima. Car Galijen je bio sklon da podrži tu ideju, ali su ljudi oko cara svojim spletkama uspeli da osujete njeno ostvarenje.
Plotin dugo vremena nije ništa pisao. Tek je 253. godine p.n.e. napisao prvi spis, da bi tokom godina taj broj porastao na njih otprilike četrdeset pet. Tridesetak godina nakon Plotinove smrti, Porfirije će pripremiti ove spise za izdavanje, pri čemu je neke spise razdelio na više delova i tako se broj spisa popeo na pedeset četiri. Spise nije složio hronološki, prema vremenu nastanka, nego tematski, razvrstavši ih u šest grupa od po devet spisa, po čemu je i samo delo dobilo svoje ime – Eneade (Devetice).
Plotinovo učenje nastavili su njegovi učenici, a neoplatonska škola biće poslednji plamičak starog veka.
SASTAV EMANACIJE
Jedan od osnovnih zadataka svake filozofije, ukoliko ne želi da bude samo još jedna intelektualna disciplina, jeste interpretirati stvarnost, stvoriti određenu sliku sveta i odrediti položaj i sudbinu čoveka u tom svetu. Od filozofije se zahteva da pronađe red i smisao u ovom neizmernom mnoštvu svega postojećeg.
Plotinov odgovor na ovaj zahtev jeste sastav emanacije. Ovo svekoliko mnoštvo nastalo je emanacijom iz Jednog.
Nužno je da pre mnoštva postoji Jedno od kojega to mnoštvo i potiče, jer Jedno prethodi svakom broju.
Dakle, postoji mnoštvo i postoji Jedno koje je iza mnoštva, njegov izvor, uzrok i svrha. Odmah se javlja pitanje: kako iz tog Jednog nastaje mnoštvo?
Plotin dokazuje da ne nastaje deobom, jer ono što je Jedno mora biti i Prvo. Kad bi se delilo, značilo bi da je sastavljeno od delova, a deo uvek vremenski prethodi celini, pa Jedno ne bi bilo prvo. Nego, kaže Plotin, sve nastaje emanacijom (isticanjem, izlivanjem, izviranjem) iz tog Jednog. Jedno je poput izvora iz kojeg izviru reke na sve strane, ali to davanje ne iscrpljuje izvor – on je miran i neiscrpan.
U ovoj emanaciji iz Jednog, Plotin razlikuje tri stepena bitka, tri hipostaze: Jedno, Duh i Duša. Duh (nous, um) je prva emanacija Jednog, a iz Duha proizlazi Duša.
JEDNO
Jedno je ono prvo i nedeljivo. Ono je Jedno u pravom smislu te reči. Kad se kaže Jedno, ne misli se na broj, nego na negaciju mnoštva.
No, mi smo, usled naših muka, u neprilici što uopšte trebamo da govorimo, te govorimo o nečem neizrecivom, i dajemo mu imena u želji da sebi objasnimo, koliko možemo. A izgleda da i to ime “Jedno” predstavlja (samo) negaciju u odnosu na mnoštvo. Iz tog razloga su i pitagorejci između sebe Apolona simbolički objašnjavali kao negaciju mnoštva.
Plotin o Jednom govori sa strahopoštovanjem, kao o uzvišenom i nedostižnom cilju svakog živog bića. Jedno je Bog u onom apsolutnom smislu. Ono je iznad svake stvarnosti, iznad svega, a istovremeno u svemu. O njemu se ne može izreći ništa stvarno, ništa što ono jeste, nego samo korišćenjem analogije:
Jer, govorimo što Ono nije; a što jeste, to ne govorimo. Prema tome, o Njemu govorimo na osnovu onog što je kasnije (od Njega).
Kada o njemu uopšte govorimo, to činimo samo zato da potaknemo dušu prema njemu. Ono svemu daje bitak, a samo je iznad bitka. Sve što postoji, postoji samo kroz Jedno. Jedno je večno, ono koje uvek i uistinu jeste. Uzrok je i izvor svega. Jedno je ono vrhovno Dobro zato što sve što postoji teži izvoru iz kojeg je poteklo.
DUH
Jedno rađa Duh (nous). Plotin kaže da Jedno vidi usled okreta prema samome sebi, a to viđenje je Duh. On je prva sfera božanske delatnosti. Time se uzvišeno jedinstvo rastavilo u dvojstvo mišljenja i bitka, dvojstvo svesti i njenih predmeta: tj. na subjekt koji misli i objekt o kojem se misli.
Duh nužno postoji u mišljenju… I, ako je on istovremeno i to što misli i predmet mišljenja, tada mora biti dvostruk, nije jednostavan niti je Jedno.
Misleći samoga sebe, Duh je u jednom smislu jedinstvo, a istovremeno zbog dualnosti on je prvi uzrok mnoštva, te stoga Plotin kaže da je Duh jedinstvo mnoštva.
Duh je demijurg – stvaralac sveta. U njemu se nalaze sve ideje, prauzori. Ove ideje koje zamišlja Duh sačinjavaju duhovni (umni, inteligibilni) svet, a one su ujedno i uzroci svih pojavnih stvari u čulnom svetu.
DUŠA
Duh, dakle, stvara – a produkt njegove delatnosti jeste Duša (psyche), koja oblikuje materiju u ovaj fizički svet. Za razliku od Duha koji miruje jer misli samoga sebe i stvara iz samoga sebe, Duša stvara gledajući prema nečemu drugačijem od sebe: Duh je uvek jednako ono što jeste u delatnosti koja stoji; kretanje prema njemu i oko njega je već delo Duše.
Duša je neka slika (eikon) Duha. Kao što je izgovorena reč slika reči koja je u duši, upravo tako je i Duša logos Duha, i njegova delotvornost i život koji on odašilje u postojanje nečeg drugog.
Dakle, kako izgleda, onaj ko hoće da spozna šta je Duh, treba razmotriti najpre Dušu i to šta je najbožanskije u duši. To bi se moglo postići i na sledeći način: ako odbaciš najpre od čoveka i, jasno, od samoga sebe telo, potom tu dušu koja ga tvori, a svakako i opažanje, požudu, strasti i sve ostale slične trice i kučine, jer sve to snažno teži prema onom smrtnom (u nama), taj preostali deo duše jeste upravo to što nazivamo slikom Duha koja čuva nešto njegove svetlosti, kao što posle sfere Sunca njena svetlost blista oko nje i iz nje.
Duša gleda u Duh, u svet ideja, i prema tim pralikovima stvara ovaj čulni svet. Prema tome, nju karakteriše dvojnost: u odnosu na Duh ona je načelo koje prima, a u odnosu na materiju načelo koje deluje. Kad posmatra svet ideja ona je viša duša, odnosno duša u pravom smislu te reči (psyche); kao stvaralačka snaga ona je niža duša – priroda (physis). Nije dobro reći da postoje dva dela duše, jer duša je uistinu nedeljiva, nego da duša ima dvojak život – jedan kad posmatra, a drugi kad stvara.
MATERIJA
Da bi mogao nastati tvarni, čulni svet, potrebno je nešto što će na sebe primiti delovanje Duše. To je materija (hyle), četvrti pojam u Plotinovom sastavu emanacije, međutim, ona nije hipostaza jer nije temelj ničijeg postojanja, nego je sama receptivnost. Hyle je materija u najopštijem smislu i kao takvoj joj se ne mogu pridati nikakvi kvaliteti: ni boja, ni toplina, ni hladnoća, ni težina, ni lakoća, ni gustoća ni retkost, ni veličina, ni oblik.
Ona se prema Jednom odnosi kao tama prema svetlu, kao praznina prema punini. U jednom smislu materija je zlo. Za Plotina zlo ne postoji, ono je samo nedostatak Dobra, a budući da je materija lišenost, potpuno siromaštvo u svemu, pa i u razboritosti, vrlini, ljepoti, snazi, ona je zlo kao nedostatak.
Sa tvarnim svetom emanacija dolazi do svojih krajnjih granica.
DVA SVETA, DVA PORETKA (kosmosa)
Plotin govori da postoje dva sveta, dva poretka. Jedan od njih je ovaj svet u kojem živimo, koji je dostupan našim čulima. Plotin ga naziva čulni, opažajni svet (kosmos aistheton) i za njega često koristi samo izraz ovde (entautha), misleći pritom na ono u čemu smo svakodnevno prisutni. To je svet koji je u neprestanoj meni, nestalan svet podložan vremenu u kojem sve nastaje i nestaje.
Drugi svet je nadčulni, duhovni, inteligibilni ili noetički svijet (kosmos noetos, mundus intelligibilis), a za njega Plotin koristi izraze onde i tamo (ekei), naglašavajući time njegovu transcendentnost. To je svet ideja, savršen i uvek jednak samome sebi. On je u večnosti i u njemu je istinski život. Ovaj osetilni svet je samo oponašanje (mima) tog inteligibilnog, duhovnog sveta. U ovom svetu ne postoji ništa što nije tek odraz nečega što postoji u duhovnom svetu, jer tamo je bitak i istinsko postojanje, a ovde, kako kaže Plotin, sve je prikaza (fantasia).
Sve što se tiče duše odvija se između ova dva sveta. Njeno istinsko boravište je onaj gornji svet, njena sudbina pad u ovaj svet dole, a njen zadatak uspeti se opet u svoje istinsko boravište.