POSLE
Vreme je da kažemo nešto o onome što sledi posle:
Javljaju mi loše vesti iz grada
Sa kojim sem natpisa u krštenici
Nemam ništa sudbinsko,u stvari; posle, dakle,
Toliko vremena, ja ne vidim kako bi
Moglo ponovo, sve to,
Trnje i srča, krivudavi strmi putevi,
Nesavladivi usponi, a ne mislim na taj
Grad kad kažem posle toliko vremena;
Vreme je, dakle,
Da kažemo nešto o onome što sledi posle;
Ne, ne mislim na smrt, to nije posle, to je
Zauvek,
A ja mislim uvek na
Ono što dolazi kada ti smisao izmakne,
Kada ti isklizne ono što nazivaš „burne emocije“
Kao kad zaboraviš cigarete negde, ili upaljač,
Tako banalno kao kad
Ti spadne ešarpa na ulici, pa te
Nepoznati prolaznik posle uhodi – da ti vrati izgubljeno;
Zapravo, pokušavam da izmirim
Ono što vidim pred očima sa onim što vidim kad
Zatvorim oči, osećam tvoj parfem,
Mešavina tečnog sapuna i dezodoransa
Nemaš jevrejsku kob niti germansku anemiju,
Ali ti imaš
Ključeve, a to je mnogo više
Od talenta zaključavanja, ti raščitavaš a to je mnogo
Više od raspisivanja,i ne mislim zaista na smrt
Kad kažem posle, mada večeras
Na postelji u tom gradu umire jedna žena zauvek,
A ja osećam kako postoji samo posle; prelistavam te i
Vidim da je to posle tebi donelo mir, kao da si umrla,
A meni lutanje, kao nasilna smrt.
Ne sada. Ne u ovom trenutku. Nije vreme.
Posle.