LICEMERSTVO BELIH LJUDI
Međunarodne organizacije i mnoge evropske vlade kao zaštitnici prirode rado pomažu rezervatima Afrike. Brinu za slonove, ptice i drveće, a ljudi ih slabo interesuju. Neki ocenjuju da je takav odnos prema Africi izrazito kolonijalan.
„Proganjaju nas i prete nam“, žali se jedna pripadnica plemena Baka, naroda koji od pamtiveka živi u divljini Mesok Dja u Demokratskoj Republici Kongo.
Još jednom se u Africi ponavlja stara priča, doduše na malo drugačiji način. „Beli čovek“ nije došao da eksploatiše tamošnja bogatstva, već da uveri tamošnju vladu da bi trebalo sačuvati bogatstvo prirode Mesok Dje. To je jedno od najvećih preostalih staništa čovekolikih majmuna i možda poslednje mesto u Africi na kome žive velika krda slonova. Tako se tu našla i Svetska fondacija za prirodu (WWF), a projekat pomažu i mnoge vlade „belih ljudi“ – između ostalog i iz Nemačke.
Problem je u sledećem: novcem „belog čoveka“ plaćaju se lovočuvari koji su zaduženi da čuvaju majmune i slonove, drveće i ptice – ali ljudi pritom tamo samo smetaju. Urođenicima, kao što su pripadnici plemena Baka, zabranjen je pristup u prašumu koja je sada postala nacionalni park. „Ja sam Baka, moj otac je Baka, moja majka je Baka. Naši preci su nam poverili ovu šumu. Naše jelo dolazi iz šume. Kad smo bolesni, idemo u šumu i sakupljamo biljke za lek“, kaže nam jedna pripadnica plemena. I njena deca i njeni unuci trebalo bi da mogu tako da žive. Ali sada ih odatle teraju.
Novi „lovci na glave“
Tog slučaja prihvatila se organizacija „Međunarodni opstanak“ (Survival International). Ona okuplja zaštitnike indogenog stanovništva širom sveta i utvrdila je da su urođenici, kao što je pleme Baka, postali žrtve bezočno okrutne „industrije zaštite životne sredine“. Organizacija je proteklih godina objavljivala fotografije i video-snimke na kojima se vidi kako čuvari parka zlostavljaju lokalno stanovništvo na najgore moguće načine. Rel je dakle o čuvarima koje plaća organizacija WWF, i to ne samo u Kongu, već i u Kamerunu ili Centralnoafričkoj Republici. Poznati su i slučajevi samovoljnih hapšenja, mučenja, pa čak i ubistava.
Izgleda da je najveći problem način na koji su plaćeni ti čuvari: oni se nagrađuju za svakog koga uhvate, bio to pravi krivolovac ili čak i onaj koga oni sami proglase krivim. „S takvim sistemom nagrada podstiče se da se ljudi hvataju, bez obzira ko su i šta rade. Tako se samo još više širi nasilje“, žali se Linda Pope iz berlinskog odeljenja organizacije „Međunarodni opstanak“.
A prava politička „bomba“ je to što novac za takve „nagrade“ čuvarima stiže iz Evropske unije i nemačke vlade, koja finansira čuvare i u Nacionalnom parku Salonga u dolini reke Kongo. „Plaćanje po učinku“ unapred je definisano i ono podrazumeva novčanu nagradu za svaku uhvaćenu osobu. I organizacija WWF iz svog budžeta plaća takve nagrade.
Čini se da Imo Fišer, portparol WWF-Nemačka, uopšte nije svestan da se njegova organizacija optužuje za najteže povrede ljudskih prava, pa čak i za ubistva. Umesto toga u izjavi za medije on ponavlja da je u Africi „sasvim normalno“ da se čuvarima plaća nagrada za svakog uhvaćenog: „Lovočuvari se bave izuzetno opasnim i važnim poslom i trebalo bi da budu nagrađeni za svoj uspeh na poslu. Razmislite malo: kad neki lovočuvar uhvati lovokradicu koji kod sebe ima dve slonovske kljove životinje koju je ilegalno ubio, onda je vrednost tih kljova veća nego što lovočuvar zaradi za godinu dana.“ Premije zato služe da lovokradica ne podeli plen sa lovočuvarom, objašnjava portparol nemačkog ogranka WWF.
Koga to uzimate za čuvare?
Za Lindu Pope taj argument ne stoji. Sigurno da je nevinog urođenika lakše „uhvatiti“ nego pravog i dobro naoružanog lovokradicu. A najveći problem je to što WWF i ostale organizacije očigledno angažuju pogrešne ljude za zaštitu parka: „Trebalo bi se pouzdati u ljude koje tamo žive, ali se oni, umesto toga, proteruju. A oni su prvi kojima je stalo do zaštite njihovog područja i trebalo bi da budu najveći saveznici organizacija za zaštitu životne sredine.“
I u Nemačkoj su počeli da se više bave tim problemom, kako kroz parlament, tako i kroz Povereništvo za ekonomsku saradnju i razvoj. Za poslanicu Levice Evu Šrajber nije kriva samo berlinska vlada, već i državne institucije kao što su Banka za obnovu i razvoj ili Nemačko društvo za međunarodnu saradnju. Ona se zato pita: Da li je nemačka vlada svesna koga i zašto plaća?
Zapravo je najveće pitanje: Šta se to plaća? „U tim parkovima prirode jednostrano se zastupaju interesi veoma konzervativnih zaštitnika prirode koji se tamo ponašaju kao da su gazde, a u lokalnom stanovništvu vide pretnju“, smatra političarka Levice.
Ona u suštini u čitavoj nemačkoj politici zaštite prirode u Africi uočava izrazito kolonijalan odnos prema „Crnom kontinentu“. Afrika se tako posmatra kao stanište slonova, lavova, divljih životinja i biljaka – ali bez stanovnika. Vlada pritom ne bi smela da zaboravi, upozorava Eva Šrajber, da se ne sme zaboraviti da će zaštita životne sredine uspeti samo ako na tu zaštitu budu motivisani ljudi koji tamo žive.
„Proveravaju“ se ljudska prava
Nemačka vlada počela he da daje odgovore na sva ta pitanja i sumnje koje su se pojavile. Ona „proverava“ kako se poštuju međunarodni standardi kada je reč o ljudksim pravima i to kroz redovne izveštaje, ali i posete. Sprovođenje i pridržavanje određenih normi i standarda se „podstiče merama obrazovanja“, na primjer treningom čuvara. S Bankom za obnovu i razvoj i Nemačkim društvom za međunarodnu saradnju „istražuje se kako još više obratiti pažnju na ljudska prava“ u projektima zaštite prirode.
Ali u osnovi, finansiranje Parka prirode u dolini reke Kongo nastavlja se kroz četvrtu fazu programa naslovljenog „Bioraznolikost i obnovljivo korišćenje šume“. A tek tu „belom čoveku“ pripadnici plemena Baka imaju šta da objasne…
Izvor: DW.com