POKLONI SVETOG DUHA
Duh mudrosti i razuma, duh saveta i sile, duh znanja i straha Gospodnjega – sve su to darovi Duha Svetoga. Oni su nam ponuđeni, jer pripadamo Gospodu Isusu Hristu.
Gospod naš, Isus Hristos je pripremao Apostole na Svoj odlazak hrabreći ih obećanjem o dolasku drugog Utešitelja, nikoga drugog do Duha Svetoga. On je umolio Oca nebeskog da pošalje Duha Svetog, Koji će ih hrabriti i ukazivati im put istine. Hristos dalje kazuje: „…koga svet ne može primiti, jer ga ne vidi, niti ga poznaje: a vi ga poznajete, jer sa vama prebiva, i u vama će biti.“ (Jn 14,17)
Svet ne može da ga primi, jer ne može da se suoči sa istinom. Laži su u tolikoj meri deo naše kulture da nas više ne iznenađuje ni kada nam ih drugi govore. Ali zato što smo, poput Apostola, Hristovi i kao takvi članovi Njegove svete Crkve, i mi primamo darove Duha Svetoga.
U knjizi proroka Isaije (11, 2) čitamo: „I na njemu (Mesiji-Hristu) će počivati duh Gospodnji, duh mudrosti i razuma, duh saveta i sile, duh znanja i straha Gospodnjega.“
Sve su to darovi. Ponuđeni su nam jer pripadamo Hristu, da bismo imali sredstva da nastavimo Njegovo spasonosno delo u svetu. Kada prihvatimo darove, obavezujemo se i da ih koristimo. Ne smemo ih shvatiti olako, već kao dopunu svojim ličnim osobinama. Ne smemo ih ignorisati, ostaviti po strani ili pustiti da se raslabe u našem umu, telu i duši.
S druge strane, kada uložimo trud u iskorišćavanje tih darova u svom životu i u životima onih koji žive pod uticajem Hrista, Koga su prepoznali u nama, tada se ispoljava još jedan aspekt Svetog Duha. Korišćenjem darova Duha prizivamo prisustvo Božije u sebi. Duhovni darovi se razvijaju u nama. Počinjemo da zračimo duhovnošću kao ikone na zidovima koje nemaju senki jer njihova svetlost sija iznutra.
Kada u svom životu upotrebljavamo mudrost Božiju, tada se ispunjavamo ljubavlju. Bez obzira na to da li će nas drugi ljudi uvrediti ili povrediti, mi im nikada nećemo poželeti zlo, već ćemo se moliti za njihovo dobro. Mudrost u nama će savladati svaku emociju.
Kada razumemo ono što Sveti znaju, radost će procvetati u našoj duši i mi ćemo tražiti sreću ne u zemaljskim stvarima, već u tome da budemo u društvu anđela i da živimo pred okom Gospodnjim.
Kada prihvatimo savet vere, uzdajući se u to da je sve kao što i treba da bude, osetićemo takav mir Božji u sebi da je Gospod svuda oko nas, a Sin Božiji pored nas da ćemo uvek biti uzdržani (ili bolje reći Duhom uzdržani), predusretljivi, puni vere, da će svako biti siguran kako bismo mi reagovali u datoj situaciji, i da nas u tome ništa ne može pokolebati. Mir ne doživljavamo kao oslobođenje od nevolja nego kao svest da je sve što nam se dešava za naše dobro. Sigurni smo da je sve u rukama Boga punog ljubavi i da se ništa ne dešava protiv Njegove svete volje i bez Njegovog dopuštenja, a sve na naše dobro.
Kada koristimo Božansku silu da rešimo lične probleme, mi gubimo želju da se oni reše na brz način. Našom dušom ovladava strpljenje. Sveti Jovan Zlatousti kaže da je strpljenje ono koje osobu čini jakom i neosvetoljubivom i onom koja prepušta sve pravdi Božjoj.
Kada duhovno uzrastemo, to jest, kada našu dušu vodi Duh u taj dragoceni deo duše koji se zove razumni, drugi će primetiti našu umilnost, ljubaznost koja potiče od naše želje da se poistovetimo sa drugima. Da kažemo i mislimo: Tako, za blagodaću Božjom idem ja. I uvek ćemo uvažavati mišljenja drugih.
A kada osetimo sveti strah u sebi, shvatićemo da je to delo Duha Svetog prisutnog u nama. Moći ćemo da obuzdamo svoje strasti, požude za telesnim zadovoljstvima. Postaćemo primer uzdržanja, ispunjenog smirenjem koje će nas učiniti blagim, toplim i ozarenim svetlošću Hristovom. Ispunićemo se ljubavlju i drugi će nas zavoleti – svi osim neprijatelja Hristovih. darovi duha svetoga