REFORMATOR VERSKOG MORALA
Martin Luter pokrenuo je 31. oktobra 1517. godine proces reformacije crkve. To ne samo da je izazvalo raskol unutar Rimokatoličke crkve, već je imalo posledice i po Nemačku, Evropu, ali i po čitav svet.
Monah Martin Luter želeo je da progovori o lošim stvarima unutar Katoličke crkve. Međutim, ono što se 31. oktobra 1517. desilo u Vitenbergu, završilo se reformom koja je ostavila bitan pečat na istorijska zbivanja kako u Nemačkoj i Evropi, tako i u celom svetu. Da bi se moglo razumeti kakav je zemljotres izazvalo 95 teza Martina Lutera, moramo se vratiti u daleku prošlost.
Hrišćanskom verom u kasnom Srednjem veku dominirao je stav o rimokatoličkom monopolu na davanje odgovora na sva pitanja koja se tiču vere. To se odražava i kroz samo ime „katoličko“ koje ima korene u grčkom jeziku i znači „sveobuhvatno“. Dogme i propisi određuju život običnih ljudi. Iznad svih bdi Bog koji presuđuje i kažnjava i kojem ne promiče ni najmanja greška njegovih vernika.
Zbivanja i događaji koji se nisu mogli racionalno objasniti, poput lične nesreće, propalih letina, ratova ili kriza – mogli su se objasniti samo na jedan način: reč je o posledicama čarobnjaštva, magije, čaranja veštica i ljudi koji su sklopili pakt s đavolom. Lomače za spaljivanje ljudi su bile uobičajena stvar u to doba.
Strah kao motiv
Martin Luter je bio sin vlasnika jednog malog rudnika. Rođen je 1483. u Ajslebenu i od malena je važio za nadareno dete. U proleće 1501. počeo je studije na univerzitetu u Erfurtu. Četiri godine kasnije stiče titulu Magister Artium i počinje studije prava, takođe u Erfurtu.
Ipak, desilo se nešto što je promenilo njegov život. Petog jula 1505. mladi student je zapao u veliku oluju. Šokiran je nakon što ga je udar groma bacio na zemlju. Odmah ga je obuzeo veliki strah od smrti i da će „nepripremljen“ stati pred Boga. U velikoj nevolji se setio Svete Ane, zaštitnice rudara, i uskliknuo: „Sveta Ana, pomozi mi, želim da postanem monah!“
Bilo je to izjava s posledicama. Dvanaest dana kasnije, mladi Martin Luter je zakucao na kapiju samostana reda avgustinaca u Erfurtu i zatražio da ga prime. Strah je, dakle, bilo ono što je pokrenulo Lutera u tom smeru.
U monaškom životu video je šansu za ostvarenje savršenstva koje od vernika navodno traži Bog. Bila je to i potraga za milosrdnom Bogom, drugim rečima strahovao je da će propustiti šansu za večnim životom, nakon što okonča ovozemaljski.
Od početka je pao u oči zbog rigoroznog pridržavanja pravila monaškog života. U to su se ubrajale molitve koje su trajale i po šest sati dnevno, strogi post, samokažnjavanje, potpuna ispoved i odricanje od sopstvene volje. Već 20 meseci nakon ulaska u samostan postao je sveštenik.
Otkup grehova
Luter je 1510. kao delegat svog svešteničkog reda poslovno otišao Rim. Putovanje ga je promenilo. Crkva je bila u velikim finansijskim problemima zbog gradnje Bazilike Svetog Petra. Da bi ublažila finansijske probleme, vatikanska Kurija uvela je otkup od grehova. To je značilo da se za novac ili dobra dela mogao isposlovati oproštaj od grehova u prošlosti, ali i onih u budućnosti. Postojale su i tarife koje su zavisile od primanja vernika. Štaviše: navodno su se novcem od večne vatre u paklu mogli spasiti i preminuli članovi porodice. Mladi sveštenik je u prvi mah, ne razmišljajući kritički, i sam učestvovao u tome. Tek kasnije mu postaju jasne negativne posledice takve prakse.
Bezuspešna potraga
Godinu i po dana kasnije, u oktobru 1512, Luter postaje doktor teologije i profesor za tumačenje Biblije na Univerzitetu u Vitenburgu. Već tada je uživao veliki ugled kod kolega i pretpostavljenih.
Međutim, Martin Luter je još uvek čovek u potrazi za samilosnim Bogom koji se još uvek pita: šta bi trebalo da uradim kako bi na Strašnom sudu izbegao vatru pakla?
Ujedno nastavlja da proučava teologiju, mnogo čita Bibliju, prvenstveno poslanice apostola Pavla u Novom zavetu. Poslanica svetog Pavla ranohrišćanskoj zajednici Rima ga je posebno dirnula. Luterova potraga za Bogom, sve više se koncentriše na pojmove kao što su Božija pravda i opravdavanja grešnih ljudi pred pravednim Bogom.
Luterov preokret
Tako se u njegovoj glavi iskristalisalo sve ono što će kasnije postati sadržajem njegove reformatorske teologije. Luter je shvatio: Bog nije samo pravedan i strog sudija, već i Otac koji voli ljude koje je stvorio i koji je svog Sina poslao na svet kako bi pobedio greh – dakle ono što razdvaja Boga i ljude.
Iz toga se zaključuje: onaj ko veruje u Boga i njegovog sina Isusa, njemu je već oprošteno. Bog je ljudima već podario oproštaj. Time je Luter pronašao odgovor na pitanje koje ga je mučilo godinama: „Kako da dobijem milost na dan Strašnog suda?“
Četiri stuba vere
Za Martina Lutera hrišćanska vera počiva na četiri stuba.
Prvo: Sveta knjiga. Biblija je jedino merilo vere. Njegovi protivnici su se uglavnom pozivali na ono što su pisale pape ili papski koncili.
Drugo: Oproštaj je stvar božije milosti. Hrišćani oproštaj dobijaju, ne na osnovu sopstvenih zasluga i zarade, već isključivo od Boga i na osnovu božije milosti. Time se okrenuo protiv crkvene prakse otkupa greha.
Treće: Isus Hrist – Isusova smrt na krstu, simbol koji ukazuje na grehove svih ljudi, most je koji vodi ka Bogu.
Četvrto: Vera – Ono što pri tom misli on objašnjava ovako: „Sve počiva na veri, na tome počiva život hrišćana. Isus je kroz veru u nama i sa nama. Kroz veru je njegov oproštaj ujedno i naš, a sve ono što je njegovo, pa i on sam, postaje naše.“
Revolucionarno učenje
Luter je odnos čoveka i Boga podigao na novi stepen. Čovek sada može direktno da se obrati svom Stvoritelju, za to mu nisu potrebne ni crkva, ni sveštenici, ni sveci kao posrednici. On je na taj način slobodan od bilo kakvih odluka koje mu nameće Crkva.
Takvim učenjem srušena je pozicija moći koju je imala crkvena hijerarhija. Time je za Lutera pogrešno i tumačenje da je papa autoritet koji stoji iznad Biblije. Luterova saznanja su revolucionarna, ona ruše sva moralna načela celog Srednjeg veka. Pri tom taj sveštenik ne misli da je stvorio nešto novo, već samo da je obrisao prašinu sa onoga što je odavno zapisano.
Borba protiv otkupa grehova
Profesor teologije je te spoznaje prenosio u propovedima i u predavanjima svojim studentima. U prvi mah je to prošlo nezapaženo. Pažnju je privukla tek Luterova reakcija na to. On je bio odlučan u nameri da se bori protiv pogrešnog učenja i da hrišćansku teologiju vrati na njeno izvorište. Ono na šta se prvo obrušio jeste otkup grehova koji je uzeo maha u svim crkvama Nemačke. Moto koji se tada mogao čuti glasi: „Novčić u kutiju za priloge, duša iz pakla.“ Luter nije hteo da ćuti pred praksom da se novcem kupuje oproštaj za počinjene grehove.
Luterove teze na vratima crkve
Iz tog razloga je u oktobru 1517. sazvao teologe na razgovor o praksi otkupa grehova. Niko se nije odazvao. Nakon toga je svoje teze poslao direktno nadbiskupu i vojvodi Albrehtu od Brandenburga. Istovremeno je, navodno, tačno 31. oktobra 1517. prikucao svojih 95 teza na vrata crkve u Vitenbergu.
Kako je Luter u to doba imao pristup i novoj tehnici štampanja knjiga na Gutenbergovoj mašini, bilo je moguće da se na taj način njegove ideje brzo rašire celim Rajhom. To je izazvalo pravi zemljotres u Rimokatoličkoj crkvi koja je bila uzdrmana do temelja. Epicentar tog zemljotresa bio je Vitenberg.
Hrišćani koji pripadaju Evangelističkoj crkvi danas taj dan slave kao Dan reformacije, a planiran je niz manifestacija tokom cele 2017. godine. U svakom slučaju, ono što se pre 500 godina dogodilo na prelazu iz Srednjeg u Novi vek, označilo je početak pokreta obnove Crkve, početak protestantizma i početak brojnih reformi u skoro svim segmentima društva.