IZ ŽIVOTA STARCA
Otac Melhisedek se pod svodovima malog i slabo osvetljenog Lazarevskog hrama, gde je čitan akimitski Psaltir, pojavljivao uvek minut pre no što sat na manastirskoj zvonari otkuca dvanaest.
Dve godine sam, svakodnevno, posle poslušanja, čitao akimitski Psaltir. To je naročita tradicija: molitva se u manastiru ne prekida ni danju ni noću tako što se Psaltir čita na smenu, a potom se iz posebnih diptiha iščitavaju imena ljudi, za zdravlje i za pokoj duše.
Na mene je red stizao kasno uveče – od jedanaest do ponoći. Na smenu mi je dolazio shiiguman Melhisedek. On je imao da čita do dva po ponoći.
Otac Melhisedek bio je izvanredan i tajanstven podvižnik. Osim na službama, jedva da se i mogao sresti u manastiru. Za monaškom trpezom pojavljivao se samo o praznicima. Ali i za stolom je sedeo oborene glave u velikoshimničkom kukulionu i gotovo se ničega nije doticao.
Velika shima u Ruskoj crkvi predstavlja najviši stepen odricanja od sveta. Prihvatajući velikoshimnički postrig, monah ostavlja sva ostala poslušanja, izuzev molitve. Kao i kod monaškog postriga, menja mu se ime. Episkopi-shimnici skidaju sa sebe upravljanje eparhijom, sveštenomonasi se takođe oslobađaju svih obaveza, sem služenja liturgije i duhovništva.
Otac Melhisedek se pod svodovima malog i slabo osvetljenog Lazarevskog hrama, gde je čitan akimitski Psaltir, pojavljivao uvek minut pre no što sat na manastirskoj zvonari otkuca dvanaest. Kraj carskih dveri polako bi se triput poklonio do zemlje i čekao da priđem. Onda bi mi dao blagoslov i znak da odem, kako bi u osami pristupio molitvi.
Za punu godinu dana nije mi uputio ni reč. U drevnom monaškom Pateriku postoji priča: „Tri monaha imala su običaj da svake godine dolaze avi Antoniju Velikom. Dvojica od njih vodila su dušespasonosne razgovore, a treći je uvek ćutao i ništa nije pitao. Posle dosta vremena ava Antonije ga upita: ‘Evo koliko već vremena dolaziš ovamo, zašto nikad ništa ne pitaš?’ Monah mu odgovori: ‘Meni je, oče, dovoljno da te gledam.’ U to vreme i ja sam shvatio kakvu neobičnu sreću imam što svake noći mogu bar da vidim ovoga podvižnika.
Ipak, jednom sam skupio hrabrost i drznuo se da narušim uobičajeni ritual. Štaviše, kad me je otac Melhisedek, kao i obično, blagoslovio kraj carskih dveri, usudio sam se da ga upitam ono što su želeli, ali se nisu usuđivali da pitaju, svi iskušenici i mladi monasi u manastiru.
Reč je o sledećem. Otac Melhisedek je pre primanja velike shime služio u manastiru kao i svi sveštenomonasi i zvao se iguman Mihailo. Bio je vešt i usrdan stolar. U hramovima i kelijama monaha još uvek se čuvaju kivoti, nalonji, razni ramovi za ikone, stolice, ormari i drugi nameštaj načinjen njegovom rukom. Radio je, na radost manastirskih vlasti, od ranog jutra do mrkle noći.
Jednom su ga blagoslovili da za obitelj obavi veliki stolarski posao. Nekoliko meseci radio je gotovo i ne izlazeći iz radionice. A kad je završio, osetio se toliko loše da je, kako kazuju očevici, na mestu pao i – umro. Na uznemirene povike svedoka nesreće pritrčalo je nekoliko monaha, među kojima je bio i otac Jovan (Krestjankin). Otac Mihailo nije davao nikakve znake života. Svi okupljeni tužno su se nadvili nad njim. Najednom otac Jovan reče:
Ne, ovo nije pokojnik. Još će on poživeti!
I stade da se moli. Manastirski stolar, koji je dotle ležao nepomično, otvori oči i ožive. Svi odmah primetiše da ga je nešto do dna duše potreslo. Došavši malo k sebi, otac Mihailo poče da moli da mu pozovu starešinu manastira. Kada ovaj najzad dođe, bolesnik sa suzama u očima poče da ga moli za postrig u veliku shimu.
Priča se da je otac nastojatelj, kad je čuo tako samovoljnu želju svoga monaha, na sebi svojstven otrežnjujući način naredio ovome da prestane da izigrava budalu, već da što pre ozdravi i nastavi posao – kad već nije bio u stanju ni da umre kako valja. Ali, kaže isto to manastirsko predanje, sledećeg jutra starešina je sam, bez ikakvog poziva i primetno smeten, došao u keliju oca Mihaila i obznanio mu da će u najskorije vreme nad njim obaviti postrig u veliku shimu.
To je bilo tako nesvojstveno uobičajenom ponašanju strogog oca Gavrila da je na bratiju ostavilo utisak maltene snažniji od vaskrsenja umrloga. Po manastiru se raširi priča da se starešini noću javio sveti pokrovitelj Pskovsko-Pečorskog manastira prepodobni iguman Kornilije, kojem je u XVI veku Ivan Grozni svojeručno odrubio glavu, i starešini strogo naložio da iz tih stopa ispuni molbu monaha koji se vratio s onoga sveta.
Ponoviću: sve ovo je manastirsko predanje. No, bilo kako bilo, nad ocem Mihailom uskoro je zaista obavljen postrig u veliku shimu, pa je otad postao shiiguman Melhisedek.
Otac nastojatelj shimniku je dao ime vrlo retko, a u čast drevnog i najzagonetnijeg biblijskog proroka. Zašto ga je nastojatelj narekao upravo tako – ostaje takođe velika zagonetka. Ako ni zbog čega drugog, ono stoga što ni na postrigu, ni tokom svih kasnijih godina otac Gavrilo ni jedan jedini put nije uspeo pravilno da izgovori ovo starozavetno ime.
Koliko god se trudio, tumbao ga je nemilice. Pritom bi mu se svaki put kvarilo raspoloženje, pa smo mu se sa zebnjom sklanjali s puta.
U manastiru se znalo da se za ono kratko vreme dok je otac Melhisedek bio mrtav, pred njim otkrilo nešto posle čega se u život vratio kao potpuno izmenjen čovek. Nekolicini svoje najbliže sabraće i duhovne dece otac Melhisedek ispričao je šta je onda preživeo. Ali čak i daleki odjeci te priče bili su toliko neobični da smo svi moji drugovi i ja, razume se, silno želeli da tajnu doznamo od samoga oca Melhisedeka.
I tako sam te noći, kad sam u Lazarevskom hramu skupio hrabrost da se prvi put obratim shimniku, upitao upravo o tome – šta je to video tamo odakle se obično niko ne vraća.
Saslušavši moje pitanje otac Melhisedek dugo je kraj carskih dveri stajao ćutke, pognute glave. A ja sam se sve više kočio od straha, ispravno sluteći da sam drsko sebi dao slobodu da učinim nešto potpuno nedopustivo. Najzad shimnik, glasom slabim od retke upotrebe, poče da govori.
Ispričao mi je da je najednom video sebe usred ogromnog zelenog polja. Krenuo je tim poljem ne znajući kuda, sve dok se pred njim nije isprečio ogroman rov. U njemu se usred blata i busenja zemlje našlo navaljeno mnoštvo crkvenih kivota, nalonja, okvira za ikone. Tu su bili i hromi stolovi, izlomljene stolice, nekakvi ormari. Kad je bolje pogledao, monah je u strahu počeo da razaznaje stvari koje su njegovih vlastitih ruku delo. Stajao je, užasnut, nad tim plodovima svoga manastirskog života. Najednom je osetio da pored njega nekog ima. Podigao je oči i ugledao Bogorodicu. I ona je tužno posmatrala višegodišnje plodove rada ovoga inoka.
Potom Ona reče:
Ti si monah, od tebe smo očekivali najvažnije: pokajanje i molitvu. A ti si doneo samo ovo…
Vizija je nestala. Preminuli se osvestio, u manastiru.
Posle svega što se dogodilo, otac Melhisedek sasvim se promenio. Najvažnije u životu postalo mu je ono o čemu je govorila Presveta Bogorodica – pokajanje i molitva. Plodovi sad već duhovnog rada odmah su se odrazili u njegovoj najdubljoj skrušenosti, jadikovki zbog svojih greha, iskrenoj ljubavi prema svima, u potpunom samoodricanju i asketskim podvizima koji nadmašuju ljudske snage. A kasnije i u prozorljivosti, koju su drugi brzo primetili, i u aktivnoj molitvenoj pomoći ljudima.
Prateći kako se u potpunom otuđenju od sveta podvizava u za nas nevidljivim i nepojmljivim duhovnim bitkama, mi, iskušenici, odlučili smo da mu se obraćamo samo u sasvim izuzetnim situacijama. Uz to, pomalo smo ga se i pribojavali: u manastiru se znalo da je otac Melhisedek veoma strog kao duhovnik. On je na to i imao pravo. Njegovi rigorozni zahtevi u vezi s čistotom duše svakog hrišćanina hranili su se samo velikom ljubavlju prema ljudima, dubokim poznavanjem zakona duhovnog sveta i shvatanjem koliko je čoveku životno nužna nepomirljiva borba s grehom.
Ovaj shimnik živeo je u svom, višem svetu, gde nema mesta kompromisima. Ali kad je otac Melhisedek nalazio odgovore, oni su bili potpuno neuobičajeni i ispunjeni nekakvom naročitom, samobitnom snagom.
Jednom se na mene u manastiru sručila lavina nezasluženih i, kako mi se činilo, surovih iskušenja. Tada sam odlučio da savet potražim od najstrožeg monaha u obitelji – od shiigumana Melhisedeka.
Odgovarajući na kucanje i predviđenu molitvu, otac Melhisedek izišao je na prag kelije. Bio je u monaškoj mantiji i s epitrahiljem: zatekao sam ga kako obavlja shimničko pravilo.
Ispričao sam mu o svojim nevoljama i nerešivim problemima. Otac Melhisedek saslušao je sve to nepomično stojeći preda mnom, kao i uvek pognute glave. A zatim je podigao oči prema meni i najednom veoma gorko zaplakao…
Brate! – reče s neizrecivim bolom. – Što mene pitaš? Ja sam propadam!
Starac shiiguman, taj veliki podvižnik i asketa svetačkog života, stajao je preda mnom i plakao od iskrene tuge zbog toga što je on sam najgori i najgrešniji čovek na zemlji! A ja sam svakoga trena sve razgovetnije i sa sve većom radošću shvatao da mnoštvo mojih problema, uzetih zajedno, ne vrede ama baš ništa! Štaviše, ti su problemi na licu mesta, i to tako da sam to mogao jasno da osetim, nepovratno isparavali iz moje duše. Nije više bilo potrebe da starca ma šta pitam ili da molim za pomoć. Učinio je za mene sve što je mogao. Poklonio sam mu se sa zahvalnošću i otišao.
Sve na našoj zemlji – jednostavno i složeno, svi mali ljudski problemi i pronalaženje velikog puta ka Bogu, tajne sadašnjeg i budućeg veka – sve se rešava samo zagonetnom, nepojmljivo lepom i moćnom skrušenošću. I čak i ako ne razumemo njenu istinu i smisao, ako nismo sposobni za tu tajanstvenu i svemoguću skrušenost, ona nam se sama smerno otkriva kroz one divne ljude koji je mogu primiti u sebe.
NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE), mitropolit TIHON Ševkunov