Duhovnost

Lično iskustvo iz konačišta manastira Ostrog

NOĆENJE POKRAJ SVETINJE

Ovo je jedna lična ispovest iz konačišta manastira Ostrog, sastavljena prema iskustvu koje je samo jedno u milion različitih iz svetinje posvećene svetom Vasiliju.

 

Leto 2004. sa porodicom bio sam u Budvi i već sam pripemio da do igumana Jovana sa ocem Lukom mogu doći i konačiti 3 dana u donjem manastiru. Radostan da ću drugi put u životu konačiti u nekom manastiru, krenuh kolima uz duhovnu podlogu.

iz konačišta manastira

Došavši prvo pođoh u crkvu da se poklonim i celivam ikone, zatim ispred sačekah igumana i oca Luku oko blagoslova i upoznavanja. Pojavivši se, čekao sam nešto više vremena da oni završe neki duži razgovor i da im priđem. Prišavši, učinih početničku grešku, prvo sam krenuo ka ocu Luki, a pored njega stajaše iguman, na moj pokušaj da mu celivam desnicu (još jedna pogreška) on me odbi i prebaci me mimikom (očima) ka igumanu, jer red je red i čast je čast. Kasnije sam popričao sa njim oko mog konačišta kada mi pokaza na zgradu van porte malo poviše, to je bio konak za goste-mirjane-poklonike.

Malkice razočaran upitah ga da li bi mogao da spavam u konaku za monahe, što je bila samo moja zamisao i ništa više, na šta mi je odgovorio: „Ne ipak monasi trebaju mir i ne činimo to, ima konak poviše…“

Zablagodarivši krenuh ka zgradi kolima. Parkirah ispred same zgrade na ravnom travnjaku, uzeh torbicu i kesu sa potrebštinama i uđoh. Odmah na ulazu je prijavnica i mlad čovek koji je bio na poslušanju. Upoznavši se, odvede me u prvu sobu sa desne strane partera, jer je zgrada na dva nivoa sa oko 12 soba. Smestivši se odmorih se oko sat vremena i pođoh do gornje manastirske crkve i kivota Sv. Vasilija. To mi je bio drugi put da sam kod Svetog.

Pred večernju službu sedeo sam pred crkvi u aleji, na prvoj klupi ispod starog bora i čitao knjigu ruskih duhovnika. Osećaj i ugođaj bio je divan, tišina koju je remetio fijuk vetra kroz borove grane i igice, pa je stvaralo filmski ugođaj. Noć je pala i krenusmo na počinak, bio sam u sobi od 6 ležaja, jer sam momka to i zamolio, jer imam MS i otežano hodam uz štap.

Pušten uz molitvu legoh i zaspah. Samo što sam usnuo, otvoriše se vrata i momak mi priđe sa pitanjem da li mi ne bi smetalo da u sobi prenoći jedan Srbin iz SAD. Rekoh da ne bi i posle pola sata ulazi čovek, Bosanac sa američkim dijaletkom.

„Pomoz Bog, pomozi Bog i tebi“, pa dok se raspremao pričao je kao navijen o sebi i gde živi, šta radi itd. Živi u Sakramentu, zna Vladu Divca…

Kada se valjda umorio od priče i puta, ili oboje, prekrsti se i leže. Upitao me da li ja hrčem i dobi negativan odgovor. Okrenu se, poželi mi laku noć. Brzo smo utonuli u san, a ja NIKAKO ne podnosim hrkanje, uf…

Posle nekih pola sata dok sam se okretao na drugu stranu ne čuh hrkanje i obradovah se da ću mirno spavati, no ne lezi vraže, ubrzo se čula detonacija ili zvuk nalik pneumatskom čekiću koji razbija beton ili možda grmljavina. Da, to je najpribližnije. Nevidljivim rukama pokrio sam lice i uhvatio se za glavu. O Majko Božija, pa zašto baš on? I pored trikova koji su poznati, od cuckanja, keketanja pa i kratkih visokofrekvetnih zvižduka, mačku o rep samo. Ni makac. Pokušaj molitvom da prebrodim groktanje nije mi donelo slabiji sluh.

Shvativši da mi nije uputno i celishodno baš sa njim pokušavati usnulog, prekidoh tu nemoguću misiju odoh do kola Ford Mondeo karavan, otvorih gepek, spustih klupu i odškrinuh prozore radi cirkuacije vazduha. Legoh. Trud se nije isplatio, mnogo je bilo tvrdo ležati na toj metalnoj dasci. Odustajem, ipak nisam ja za podvižnike u tom smislu. Odoh do prijavnice i rekoh skraćenu verziju, zavapih za pomoć, a on u dva navrata pokuša da me preumi, obrlati, da mi promeni karakter, psihu i kad je video da će mi pogoršati celokupno stanje prihvati i reče da ima gore sobe.

Popesmo se u prvu sobu do stepenica u potkrovlju sa krovnim prozorima. Soba sredinom jula u Crnoj Gori, sem pokatkad, ne spušta se ispod 33-36 i ujutru 25 stepeni. Soba je po termalnim uslovima više predstavljala saunu nego prostor gde se sa mirom spava, ako iko igde u tim uslovima i može spavati. No blagi Bog je milostiv i svima daje što im je minimum neophodno, tako i meni kukavnom i grešnom rabu. Nadviše se crni oblaci i poče tutnjava, grmljavina i sevanje Svetog Ilije Gromovnika, al ovog puta sa neba a ne iz sobe. Na kratko odahnuh i otvorih prozorče kao leptir staklo na kolima. Krenu kiša, pa pljusak sa sevanjem, samo da ne opali u prozorče. Za pet minuta osetilo se hladnije strujanje vazduha i poče curiti voda u sobu sa prozora, eto moguće nove nevolje.

S obzirom da sam visokog rasta kao svaki Crnogorac od celih cirka 169cm tada sam bio nešto u silaženju telesno, pa sa jedva uspeo zatvoriti prozor dok stajah u bari.

Posle pola časa osetih opet neizdržljivu zaparu, vrelinu od pregrejanih zidova, pa otvorih barem vrata. Kada se pljusak smanjio u kišu, otvorih opet prozor sa rizikom da kaplje nešto vode u sobu. Tako uspeh odspavati nekih četiri sata pa buđenje i jutrenje, napokon bez straha ili zebnje da se ugušim ili udavim u znoju i vazduhu 95 odsto vlage. Konačno molive, pojanje, mir, spokoj.

Nakon jutrenja beše doručak u trpezariji i odlazak do gornje crkve ponovo… Po silasku nastavih sa čitanjem i moltvom i opuštanje, sa olakšanjem da nema srpskih kauboja ili saune na vidiku. Nakon ručka odoh u sobu da sozrecavam svoje stanje, a i primetih da su počeli dolaziti autobusi sa poklonicima i mudro i razborito zaključih da je ovo bila samo šala za ono što će tek biti. Napuniše se sobe i kreveti sa novim prozvođačima buke…

Nisam ja za opštežiće, više sam za manje bratstvo ili kako god se to može nazvati. Nakon toga konaka bio sam i u još dva u druga manastira, ali Bog je bio milostiv meni i nisam ništa slično prošao.

Autor: Zoran Lazarević

Ostavite komentar

Ostavite komentar