Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

LICA

A kad dođe trenutak da im jasno i izbliza sagledam lica, oni već nestanu. Kao da ih nije ni bilo.

 

Već godinama se noći ne menjaju. Ne iznenađuju me nekim čudesnim promenama. I dan mi uvek počinje isto.

lica

U onom svečanom času, kad više nema ni najmanjeg prostora na zemlji za ma jednu česticu mraka, i kad je najurena noćna tama u neki nepoznati i daleki, gotovo nepostojeći prostor, na moje prozore pokucaju ista lica. Ona davnašnja i zaboravljena lica, koja pred mojim vratima stoje kao na molitvi, sklopljenih ruku i uplakanih očiju, bezglasnim šapatima vapeći za malo sna, odmora i spokoja.

Kao nepoželjni i zastrašeni duhovi vremena bez granica oni dolaze u moje odaje, tražeći od mene pomoć i utehu, sabijajući se u ćoškovima moje sobe, klečeći, kao da pred Bogom pokazuju iskupljenje za kakav stravičan greh.

I ja ih puštam, odstojim i istrpim njihove nerazumljive i na reči neprevodive rituale kojima izvore, smisao i cilj ne razaznajem. A kad dođe trenutak da im jasno i izbliza sagledam lica, oni već nestanu. Kao da ih nije ni bilo.

Poput neuhvatljivih delića vazduha, dižu se u nebesa, daleko, iznad svih svetova, lebdeći na neznatnim stazama koje moje noge ne dotiču.

I dok se osvrnem, sukobljavajući se sa nemilosrdnom dnevnom svetlošću koja ne mari za umor mojih očiju, nikog od gostiju nema. Zažalim što dan sporo odmiče i što me sati ne slušaju, već me puštaju da sa nestrpljenjem iščekujem taj poseban trenutak.

A onda opet. Iznova. Veče. Noć. I kratkotrajni čas pred samo rađanje sunca. Jedan čas i ništa više. Kao jedan dah. Kao jedan mali, sićušni život koji niko sem mene ne proživi.

U tom svečanom času vidim sva lica nekih još nezabeleženih pripovesti.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: