Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Nektarije Vitalis iz Kamarize i čudo njegovog izlečenja

ISPOVEST DUHOVNIKA

Starac Nektarije Vitalis (1930-2018) bio je duhovnik u manastiru svetog Nektarija Eginskog u Kamarizi kraj Atine. Ovo je njegova priča o sopstvenom izlečenju za koje je zaslužan upravo sveti Nektarije iz Egine.

 

Imao sam težak oblik raka. Grudi su mi se potpuno bile pretvorile u ranu, iz nje su stalno tekli gnoj i krv. Od boli sam cepao košulje na sebi. Moj put je vodio direktno na samrtnički odar.

nektarije vitalis

Ujutru 26. marta 1980. godine otvaraju se vrata u donjoj podrumskoj crkvi (bio sam sa našim crkvenim stražarem Sofijom Burdu i ikonopiscem Elenom Kitraki) i ulazi sveštenik niskog rasta, ćelav, imao je samo malo kose pozadi, sa belom bradom. Veoma je ličio na svetog Nektarija onakvog kakvog ga vidimo na fotografijama. Uzeo je tri sveće, a nije ostavio novac za njih. Upalio je samo dve, a zatim je celivao sve ikone na ikonostasu. Ikonu svetog Nektarija nije celivao, već prođe pored nje. Ja se nisam video: osećao sam strašan bol i stajao pored prozora iza zavesa, ali sam sve video iza zavese. On se zaustavi na soleji ispred Carskih dveri, prekrsti dlanove i ne gledajući ni u koga upita:

„Je li sveštenik ovde?“

Stražarka se trudila da me sačuva od posetilaca, i zato reče:

„Ne bolestan je, ima grip.“

„Ništa strašno. Molite se! Svima vam želim srećan Vaskrs“, i ode.

A tetka Sofija mi priđe i reče: „Sveštenik koji je malopre dolazio veoma liči na svetog Nektarija. Iz njegovih očiju kao da su munje sevale. Možda je to bio sam Vladika koji je došao da vam pomogne!“

Pomislio sam da mi to govori kako bi me ohrabrila. Zahvalio sam joj se. I samom mi se učinilo da je to zaista tako. Zamolio sam je da ode da potraži sveštenika, a ja sam polagano otišao u oltar, pao na kolena pred raspećem, priljubio se uz drvo svojom otvorenom krvotočivom ranom i počeo vatreno da se molim. U tom trenutku čujem da su se žene vratile.

„Oče Nektarije, starac se vratio“, začuh Sofijin glas.

Izašao sam iz oltara, prišao im. Hteo sam da ga poljubim u ruku, a on mi nije dao i poljubi mene u ruku. Upitah ga:

„Kako se zovete?“

„Anastasije.“

Predložio sam mu da celiva mošti. On stavi tanke metalne naočari, ram je bio u obliku duge. Kad to videsmo diže nam se kosa na glavi. To su bile naočari svetog Nektarija, koje su se nalazile kod nas u vitrini, poklonila mi ih je igumanija Nektarija. Dakle, on ih stavi i progovori:

„Vera je, dete moje – glavna stvar!“

Starac je sa strahopoštovanjem celivao sve mošti. On prođe pored mesta gde su bile čestice moštiju svetog Nektarija ne obrativši pažnju na njih. To mi se nije svidelo. I ja rekoh:

„Oče, oprostite! Ali sveti Nektarije je čudotvorac. Zašto niste celivali njegove mošti?“

On me pogleda i samo se osmehnu. Priđosmo mestu na kojem se nalazila ikona svetog Nektarija koju je naslikao njegov rođak Anastasije Kefalas. To sam mu rekao, i on odmah upita:

„A kako je Anastasije? Da li je s njim sve uredu? Da li se vratio iz Pariza?“

Odgovorih mu potvrdno, samo da ga ne uznemirujem. To mu je bilo veoma drago. A zatim ja upitah:

„A gde vi živite, oče?“

On mi pokaza na plafon (tamo, gore gradila se nova crkva) i reče:

„Moja kuća još uvek nije gotova, baš mi je žao! A moj položaj mi ne dozvoljava da živim bilo gde.“

I tu mu ja priznadoh:

„Oče, stražarka vam je rekla da imam grip, to nije istina. Imam rak, ali želim da ozdravim, da nastavim i završim svoje delo: da napravim oltar, odslužim liturgiju, a onda mogu i da umrem. Ne bojim se smrti!“

„Nemoj da se brineš – sve je to iskušenje.“

„Oče, da li ste možda za kafu?“

„Ne, žurim. Treba da idem na ostrvo Paros da se poklonim svetom Arseniju i da vidim svoje duhovno čedo – oca Filoteja.“

On krenu ka izlazu pored svoje velike ikone, čak je ni ne pogledavši:

„Oče moj, oče, tvoje lice tako liči na svetog Nektarija!“

Navreše mu suze na oči, i on me blagoslovi, a zatim me zagrli i poljubi. Tu se i ja osmelih i raširih ruke. Čim sam se približio raširenih ruku i skupio ih osetio sam da sam zagrlio prazninu! Diže mi se kosa na glavi. Prekrstih se i ponovo zamolih:

„Oče, želeo bih da preživim, da služim Liturgiju u novom hramu. Pomozi mi…“

Onda se on malo odmaknu stade ispred svoje ikone i reče:

„Čedo moj, Nektarije, ne tuguj. To je iskušenje. Ozdravićeš! Desiće se čudo i svi će saznati za to.“

I odmah nestade. Vrata su sve vreme bila zatvorena niko ih nije otvarao. Žene potrčaše za njim, stigoše ga na autobuskoj stanici. On uđe u autobus, krenu u Lavrio, a tamo siđe i nestade.

Prošla su dva i po meseca. Drugog juna Njegovo Preosveštenstvo mitropolit Agatonik i ja otputovasmo u onkološku bolnicu svetog Save. Mitropolit je veoma molio za mene glavnog lekara bolnice, gospodina Papakonstantinua. Ovaj je pogledao rezultate analize i odjednom rekao:

„Vaše Preosveštenstvo u datom slučaju nisu bile potrebne vaše molbe, a meni sa moje strane neće biti potrebno da molim profesore i lekare. Ovde dejstvuju samo dvojica – sveti Nektarije i otac Nektarije!“

Obavljen je ponovni pregled, jedan profesor je rekao nešto slično:

„Nemojte više da se brinete! Uzmite oca Nektarija, odvezite ga u parohiju, neka završava svoje delo. Dogodilo se pravo čudo!“

Pored mene su stajali mitropolit, gradonačelnik, glavni lekar i dr. Profesor je u rukama držao koverat za lekarskom dijagnozom.

„Oče Nektarije“, obrati mi se, „ti si pobedio smrt! Uzmi ovaj koverat i idi kod svog pokrovitelja. On je tvoj lekar, on te je iscelio! Sve je on učinio! Više nemaš rak! Mi ne znamo šta se dogodilo. Idi s mirom.“

Uzeli smo papire i doputovali u Kamarizu. Zvona su radosno zvonila, ljudi su klečali na kolenima i molili se. Podigoh ruke ka Nebu i izgovorih:

„Bože moj, prva velika zahvalnost Tebi, Tvojim svecima i svetom Nektariju. I još se zahvaljujem onima koji su sa verom uznosili molitve za mene.“

Svi ljudi su plakali.

Nektarije Vitalis Nektarije Vitalis Nektarije Vitalis

Ostavite komentar

Ostavite komentar