Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Predrag Rudović: Kavez

KAVEZ

Ako budeš bar jednom u životu imao dovoljno hrabrosti, možda ćeš i ti tada jednom za svagda napustiti ovaj kavez.

 

Vraćaš se kući. Pred ulaznim vratima osetiš knedlu u grlu. Godinama unazad ti si u tom domu samo stranac. Računoplatiša. Uljez.

kavez

Trudiš se da kuću napusiš rano ujutru, a radne sate dodaješ i razvlačiš. Lepše ti je na poslu. Najlepše. Tu su se s godinama svikli na tebe i uglavnom te ostavljaju na miru. Ne smeta im odustvo tvog smisla za društveni život, a ti svoj posao radiš i te kako predano i pedantno. I uvek si zvaničan. Odstojanje i odmerenost smatraš svojim vrlinama. Prema šefovima ljubazan, ali bez poltronstva i samoponižavanja, prema potčinjenima strog, zahtevan, ali bez preterivanja.

Od sebe, pak, zahtevaš više nego od svojih potčinjenih i više nego što drugi zahtevaju od tebe. I zato si postao vešt u dodavanju obaveza i ostajanju na poslu do kasno uveče kada osim tebe, portira i čistačice nikoga više i nema toj u zgadi.

Gutaš, dakle, knedlu i otključavaš ulazna vrata. Tiho ulaziš i još tiše skidaš obuću. Za decu ne moraš da brineš, oni uglavnom više i ne noće kod kuće. Dolaze rano ujutru i ležu obično u vreme kada ti krećeš na posao, a posle spavaju do kasno popodne. Nadaš se da je i ona zaspala u spavaćoj sobi koja zadnjih godina više nije i tvoja. Ali večeras nisi te sreće, svetlost televizora i zvuci turske serije dopiru iz dnevne sobe.

– Zdravo – govorš poluglasno kroz pomračinu hodnika, ali ne nailaziš ni na kakav odgovor.

I bolje…

Ulaziš u kuhinju u nadi da ćeš naći nešto za jelo. Opet ćorak. U toj kuhinji se već davno ništa ne kuva. Ona služi za sklapanje sendviča, grejanje smrznute pice i raspakivanje pljeskavica donesenih sa obližnjeg kioska brze hrane. A proletos, dok si finansirao njeno renoviranje i gledao kako majstori unose i montiraju raznorazne kuhinjske sprave i po ugledu na američke časopise grade veliko ostrvo sa sudoperom i mini barom, pomislio si da će se stvari promeniti.

Ponadao si se nedeljnim ručkovima, mirisu domće supe, knedlama, štrudlama, pečenju iz rerne, salatama, palačinkama… Ponadao si se, ako ne razgovoru, onda bar okupu i podnošljivom ćutanju svih ukućana, jer, ako nema nameru da počne da kuva, zašto biste uopšte uzimali kredit za tako nešto. Međutim, šarena rukavica za hvatanje vrućih plekhva stajala je besprekorno čista i neupotrebljena, obešena o još čistiji šporet i rernu.

Otvaraš vrata od frižidera, ali ni tu ne nailaziš na mnogo šta. Par smrznutih pica, salama, tetrapak mleka, pola flaše nekog belog vina. Prinosiš tetrapak nosu i na svoju radost ustanovljavaš da mleko nije prokislo. U kesi na frižideru ponalaziš i komad hleba, malo bajatog.

– Ugasi svetlo kad legneš. Nemoj opet da gori sijalica celu noć – čuješ dok umačeš komad bajatog hleba u čašu sa mlekom.

Jeftino si prošao večeras. Nema svađe, histerije, suza i kletvi. Dnevna soba je sada samo tvoja. Gnjecaš se u svoju preudobnu fotelju. Neko drugi bi otvorio flašu piva i natočio sebi nekoliko prstiju viskija i zapaliio cigaretu, ali ti nemaš poroke. Nikad ih nisi ni imao.

Ni kao tinejdžer nisi zapalio cigaretu. Nisu te drugovi donosili mrtvog pijanog kući i predavali te zgranutim roditeljima. Tvome ocu nikada nije telefonirala policija niti te je policijska patrola ikada dovezla kući. Nijednom u životu nisi pao sa bicika. Kući si umesto poderanih kolena, razbijenih noseva i raskrvavljenih pesnica večito donosio samo pohvale priznanja i nagrade.

Prvo pivo otvorio si tek u dvadesetoj, a prvi put si…

Sediš tako u mraku i trudiš se da ne misliš ništa. Odustao si od pokušavanja da shvatiš šta ti se desilo i zašto se tvoja najveća radost pretvorila u tvoj današnji život. A bio si van granica sreće kada je tvoje, inače bezuspešno udvaranje, konačno urodilo plodom i kada te je mlada koleginica iz okoline Vranja prvi put uvela u svojoj studentskoj sobi u kojoj je tog vikenda bila sama.

Negde si očigledno gadno pogrešio, ali vrag će ga znati gde. Siguran si da to ni sam nikada sebi nećeš razjasniti, jer koren svih velikih problema obično leži u naoko beznačajnim sitnicama. Ko zna, možda bi sve bilo drugačije da si kao mali dobio prve dobre batine, da si se, recimo, bez obzira na cenu suprotstavio nekoliko godina starijem siledžiji, da si prvog školskog dana kada su te zadirkivali nekome razbio nos, da si prvu flašu otvorio sa trinaestak godina, da si imao dovoljno smelosti da ćaletu mazneš auto… Da si otputovao na studije u Australiju kada si imao prilike… Da si… Da si… Da si uradio bilo koju sitnicu koju si propustio možda bi danas bio neko drugi. Fotelja je preudbona, a ti si premoren, lagano toneš u san…

Miris kafe. Jaka, bez šećera, baš kao što ti voliš. Neka mlada žena nadnela se brižljivo nad tobom.

– Tata, ustaj, jutro je.

Tvoja mezimica, tvoja najmlađa ćerka vratila se iz grada i skuvala ti jutarnju kafu. Zaboga, kako vreme leti, pa njoj je već šesnaest, a ima izgled prelepe mlade žene. Čekaj, njoj je tek šesnaest, gde ona to odlazi do ranog jutra?!

Ali za nju ne moraš da brineš. Nikada te nije razočarala, a puno obećava. Ima talenta i planira da studira savremenu umetnost i grafički dizajn. Tako mlada, a zna šta hoće. Još dve godine pa će otići i ona. Još samo dve godine i odlepršaće i ona u svet.

Još dve godine, tešiš se dok ispijaš prvi gutljaj kafe. Odlepršaće. Ali će bar tada ona iza sebe ostaviti otvorena vrata. I ako budeš bar jednom u životu imao dovoljno hrabrosti, možda ćeš i ti tada jednom za svagda napustiti ovaj kavez.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280