Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Rabadžija sa Zlatara nagrađivane volove mora da proda klanici

GOLUB I ŠARONJA

Vidan Petaković je rabadžija sa Zlatara, koji će svoja dva vola uskoro morati da proda kasapinu iz Prijepolja. Njega su islužili, pa će s jeseni „otići u pršute“.

 

Do onomad, mislio je da u njemu bije tvrdo, gorštačko srce, koje suzu olako ne pušta.

rabadžija sa zlatara

I kad u povečerje do njih, rogatih gromada teških zajedno dve, tri tone, dođe, redovno im se, pokorno, zahvali za svaki kubik drveta, za svaki krvav dinar, koji su mu iz planinskih gudura izvukli. Zaradiće Vidan jesenas još dosta od Goluba i Šaronje, ali biće mu to najmrskije pare.

Početkom oktobra njegovi volovi će morati u klanicu.

– Jedan je težak tonu i sto, drugi tovar više. Većih, snažnijih i lepših u celom kraju nema. Ni pametnijih! Bistri su, sve razumeju, ljudsku narav imaju, ma kao ljudi samo što ne znaju da pričaju. Samo, već im je po sedam godina, prerasli su, preteški, nisu više za šumu – hvali Petaković (46) volove i za njima unapred jadikuje.

Teško je prodati prijatelja, kaže Vidan, a njemu Šaronja i Golub, kune se rabadžija, to jesu. Znao je, od kad ih je kupio mlade, da sa njima ne može večno i da će ih morati na izmaku snage dati za pod nož. Samo nije znao koliko će se sa njima zbližiti, zavoleti ih.

Na Ivanjdan je u Muškovini održan „Osmi susret zlatarskih sela“. Takmičio se narod novovaroškog kraja u seoskom višeboju, struganju balvana, fudbalu, odbojci… Stadoše na crtu jedan drugom i zlatarske rabadžije, a jelov trupac najbrže prevukoše Golub i Šaronja. Hvalio okupljeni svet rogonje – teškaše i pobedničku „posadu“, Vidana Petakovića i njegovog sina Bojana (19).

– Bilo i nama drago, ne zbog nas nego zbog njih dvojice. Ali uveče me, kad se vratismo kući i dođe vreme da ih namirim, spopade tuga. Ja im pričam, a srce se steglo, duša me boli i suze mi udarile na oči. Sve razumeju Golub i Šaronja, ali taj plač nisu. Kako da svhate, posle svega što smo zajedno prošli, da ću ih prodati mesaru. Da prijatelja izdaš – to će čovek da razume, ali životinja ne može – veli Vidan.

Zna rabadžija i kome će ih prodati. Jedan mesar iz Prijepolja ih je već kaparisao. Petsto kila pršute biće od Vidanovih volova.

– Ko nije rabadžijao ne zna koliko je to težak posao. I kad neko spomene hleb sa sedam kora računajte da je u rabadžiluku još koja kora više. A da bi se time bavio, moraš imati dobre volove – priča Petaković.

Sinoć, kad je sa džačićem koncentrata i solju i pošao u livadu kod Goluba i Šaronje, mislio je Vidan da im kaže da se rastanak bliži i objasni im da to tako, jednostavno, mora biti. Hteo je, smislio je šta da kaže, ali nije imao kuraži.

– Oduvek sam imao volove i mnogo njih sam prodao, ali nijedan kao ova dvojica. Proletos su izvukli 200 kubika građe, za ove četiri godine preko hiljadu. U našem poslu svaka greška, bilo ljudska ili volovska, zna da košta glave. Oni, uigrani i spretni, nikad nisu pogrešili, nikada me nisu izdali. Spuštali su se, tromi i upregnuti u jaram, u zlatarske jaruge, strme i šumom obrasle, do kojih, čini mi se, ni koza ni veverica ne mogu. I iz njih izvlačili trupce brže i spretnije nego što bi svaka mašina samo kad bi u takav neprohod mogla prići – na sva zvona o Šaronji i Golubu njihov vlasnik.

Tvrdio je jednom jedan, odavde iz Draževića, da će njegov traktor iz šume brže izvući građu nego Vidanovi volovi. I nije bio u pravu. Drugi je nudio opkladu da Golub i Šaronja, iz šume u koji su prvi put ušli, ne bi umeli sami da se vrate kući. I izgubio. Volovi su nepogrešivo pregazili 10 kilometara do svoje livade. Sto nevernih je posumnjalo u njihovu snagu kad je trebalo drvene gromade izvlačiti kroz strme planinske bogaze. Morali su na kraju Vidanu da pruže ruku.

Ni večeras, ni sutra Petaković neće reći volovima šta ih čeka jesenas. Zna da bi ga shvatili, pa bi svaki dan pred njima morao da crveni od stida. Za sada ga je sram sebe samog. Teše ga da drugačije ne može biti.

– Razumeli bi kad bi im rekao, nego šta nego bi. Jednom, usred šume, govorio im ja da u tu mraču nedođiju ni medved ne sme da dođe. Kad, obojica pognuli glave, kao psi markiraju, gledaju pravo u zemlju – u sveže medveđe tragove. Golub riče kao da me opominje: „Vidane, ovuda je skoro prošao medved“ – seća se rabadžija.

Zapoju u rabadžiluku Vidan i Bojan kadatkad iz sveg glasa, uz pesmu im bude lakše.

– A njih dva se zgledaju, čitam im u očima da jedan drugom pričaju: „Do pesme im je, a duša im na nos izlazi.“ Čovek je, kažem ja njima, najveća životinja – priča stariji Petaković.

Na Krstovdan će 27. septembra u Krivoj Reci ispod Zlatibora biti stočni vašar. Pravilo je da se po ceni po kojoj se stoka tog dana vrednuje i prodaje s jeseni. Otići će Vidan da sazna cenu po kojoj će izdati prijateljstvo. Par dana kasnije prodaće ih. Dva i po meseca ima da im saopšti što mu se odavno ne da da izusti.

– Ne znam kad, ali znam da ću im reći. Znam i da taj dan, kad prijepoljski klaničar dođe po njih, neću biti kući. I neću zimus, i sam znaš što, kupovati pršutu iz Prijepolja – zaplaka Vidan Petaković.

Izvor: Blic.rs rabadžija sa zlatara rabadžija sa zlatara

4 komentara

  • Islužili ga pa da ih iskoristi do kraja. Što ih ne ostsvi da umru prirodnom smrću, pa zar ih ne voli kao prijatelje? Skupo seno jel da? Ma fuj bre licemeru.

  • Pusti svoje prijatelje da žive, nemoj ih zaklati i pojesti. Kao što ni tebe neće niko ni zaklati ni pojesti kad više ne budeš mogao da radiš. I oni su , baš kao i ti, osećajna bića, vole život, imaju pravo na život i na prirodnu smrt. Namučio si ih, oni su zaradili sve što imaš, a sad ih pusti da žive slobodni . Skini im lance i čuvaj ih od zlih ljudi.Čuvaj svoje prijatelje.

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280