SMENA VLASTI

U većini jezika se za nasilno preuzimanje vlasti koristi francuski izraz Coup d'Etat koji doslovno znači „državni udar“, dok je kod nas šire rasprostranjen naziv nemačkog porekla – puč.

 

„Ovo je poslednja prilika da vam se obratim. Ratno vazduhoplovstvo bombardovalo je antene radio stanica Portales i Corporation“, kaže na početku svog poslednjeg govora Salvador Aljende, socijalista i demokratski izabrani predsednik Čilea koga su 11. septembra 1973. godine – nakon iznenadnog vojnog puča – u palati La Mondena u Santjagu opkolile snage Hunte.

državni udar

„Moje reči nisu ispunjene ogorčenjem, već razočaranjem. Neka stigne moralna kazna vojnike Čilea koji su izdali svoju zakletvu… Oni imaju silu i biće u mogućnosti da nas nadvladaju, ali društveni procesi ne mogu biti zaustavljeni ni zločinom niti silom. Istorija je naša i narod pravi istoriju“, rekao je Aljende najavljujući da se lično neće predati, niti napustiti Čile. Zatočen u palati, izvršiće (navodno) samoubistvo, a ujedinjene snage kopnene vojske, vazduhoplovstva, mornarice i karabinjera okupiraće zemlju istog dana. Puč u Čileu, kao prekretnica u Hladnom ratu, dovešće na vlast jedan od najokrutnijih vojnih režima u modernoj istoriji.

Čini se da državni udari – kad regularna vojska ili kakva druga naoružana grupa mimo izbora preuzima vlast – u savremenom dobu uspevaju svaki drugi put. Prema podacima iz studije “Global instances of coups” koju su objavili Klajton Tin i Džonatan Pauel, u periodu od 1950. do 2010. u svetu se dogodilo 457 državnih udara, od čega je 49,7 odsto uspelo, a 50,3 odsto bilo neuspešno.

Pored Čilea, vojne hunte su tokom prethodnog veka uspele da preotmu vlast u čitavom nizu država, a u nekima i da utiču na istoriju ili vladaju više godina. Među poznatijim slučajevima su: Južna Koreja (1961-1963), Nigerija (1966-1979), Grčka (1967-1974), Peru (1968-1980), Brazil (1969), Bolivija (1970-1971), Portugal (1974-1975), Etiopija (1974-1987), Argentina (1976-1983), El Salvador (1979-1982), Poljska (1981-1983), Burma (1988-2011), Haiti (1991-1994), Tajland (2006-2008), ali i brojne druge.

U većini jezika se za nasilno preuzimanje vlasti koristi francuski izraz Coup d'Etat koji doslovno znači „državni udar“, dok je kod nas šire rasprostranjen naziv nemačkog porekla – puč. I mada su u značajnoj meri vojni udari uticali na istoriju Starog kontinenta, posebno u Nemačkoj i zemljama centralne Evrope, od okončanja Drugog svetskog rata, evropski pučevi su postali retkost – najmanje vojnih udara u savremeno doba dogodilo se u Evropi, samo 2,6 odsto. Dotle se u Aziji i na Bliskom istoku desilo 28,9 odsto pučeva, a najviše ih je bilo u Africi i u Južnoj i Srednjoj Americi, 36,5 i 32 odsto.

Upravo su česti državni udari oblikovali istoriju Latinske Amerike u 20. veku, a nakon što su gerilske snage Fidela Kastra 8. januara 1959. osvojile Havanu i preuzele vlast na Kubi, u jeku Hladnog rata, pučevi u ovom delu sveta postaju poluga u globalnoj politici. U međuvremenu, dok su ostale države Južne Amerike u neprekidnim previranjima, u bakarnom rudom bogatom Čileu nema pobuna i vlada relativno blagostanje – od 1925. na snazi je demokratski ustav, a zemljom između Anda i Pacifika upravljaju predsednici koji se biraju na izborima.

Međutim, izborna pobeda socijaliste Salvadora Aljendea 1970. godine uvodi zemlju u krizu – zabrinute zbog širenja socijalizma, Sjedinjene Američke Države otvoreno vrše pritisak na novu vladu Čilea, a konzervativne snage su podstaknute da joj se suprotstave – zemlju potresaju štrajkovi, ekonomska i zakonodavna kriza. Nakon političkih pritisaka, SAD prelaze i na vojno rešenje kako bi uklonile Aljendea. Dokumentacija koju su američke agencije učinile dostupnom tokom devedesetih godina potvrdila je sumnje da su Amerikanci svojevremeno podsticali čileanske generale na puč.

Istorijska fotografija prikazuje detalj uličnih hapšenja nakon 11. septembra u Čileu. Nakon puča, na trgovima se spaljuju levičarske knjige i časopisi, zabranjuju se stranke i slobodna štampa, a hiljade ljudi se – pod optužbom da su komunisti – hapse, proteruju iz zemlje, odvode na zloglasni Stadion u Santjagu, ubijaju ili podvrgavaju mučenju.

Hunta je naziv za komitet na španskom, ali se odomaćio kao naziv za vojnu upravu nakon puča, pa čak i sinonim za sam udar. U Čileu, Hunta je zvanični i najviši organ vlasti – čine je četiri generala koji preuzimaju svu zakonodavnu i izvršnu vlast, suspendujući ustav od 1925. godine. Među generalima se izdvaja komandant kopnene vojske, Avgusto Pinoče, koji će vladati Čileom sve do 1990. godine. Pinoče pada sa vlasti nakon što je dve godine ranije neočekivano izgubio na plebiscitu kojim je trebalo da dobije status doživotnog predsednika.

Ironično, Čile posle 1973. doživljava veliki privredni rast – zemlju pod vladavinom Hunte reformišu ekonomisti iz slavne „Čikaške škole“, a njihovi rezultati su hvaljeni širom sveta. Sve do danas Čile ostaje ekonomski snažna država i jedna od najotvorenijih ekonomija na svetu.

Upravo na ovom paradoksu se temelji istraživanje “Are coups good for democracy?” iz januara 2016. koje se bavilo „pozitivnom“ stranom državnih udara. Mada su u takvoj (neko bi rekao, ciničnoj) analizi ipak zanemarene ljudske žrtve, nesloboda i nepravda, statistika konstatuje da rast zapošljavanja i privrede nije neuobičajen u državama koje su preživele vojni puč. Neki pučevi, naročito nakon Hladnog rata, na kraju dovode do prepuštanja vlasti civilnoj upravi, uspostavljanja ili obnavljanja demokratije, a ponekad i skraćuju građanske ratove koji su im prethodili.

U većini slučajeva, međutim, vojni udari produbljuju nestabilnost, što je posebno slučaj u Africi i na Bliskom istoku. Neki državni udari, kao što je diktatura generala Franka 1936. godine u Španiji ili Musolinijev „Marš na Rim“ 1922. godine predstavljaju i mnogo više – deo su mračnih istorijskih procesa koji nadilaze okvir jedne države i utiču na čitav svet. Većina pučeva, zapravo, podrazumeva da oružane snage koje preuzimaju vlast imaju podršku neke vrste spoljnih faktora.

Istovremeno, pučevi su mahom podstaknuti dugim periodima unutrašnjih nemira. Tako je u Grčkoj od 1967. do 1973. na vlasti bila hunta poznata kao Režim pukovnika koju je predvodio Jorgos Papadopulos, a koja je bila plod dugih sukoba proisteklih iz Građanskog rata koji se završio 1949. godine. Uz podršku Velike Britanije i SAD, neposredno nakon Drugog svetskog rata, u Grčkoj se vodio izuzetno krvav rat između rojalista i komunista (koji su sa svoje strane uživali podršku Jugoslavije i SSSR).

Po okončanju rata, osiromašenom i razorenom Grčkom vladale su antikomunističke vlade, ali su unutrašnji sukobi neprekidno bili prisutni. Kriza će doživeti vrhunac nakon uličnog ubistva opozicionog lidera Grigorisa Lambrakisa 1963. godine u Solunu. Nakon ovog događaja, na izborima će pobediti levo orijentisana „Unija centra“ Jorgosa Papandreua, dok će kralj i vojska, uz otvorenu podršku SAD, pokušati da vrate konzervativne snage na vlast, pa će čak i oboriti vladu. No, popularnost „Unije centra“ će nastaviti da raste.

I onda, nakon serije nemira, samo par sedmica pred izbore, 21. aprila 1967. dolazi do vojnog puča. Sedam godina vladavine desno orijentisane hunte u Grčkoj, uz ideju o „nacionalnom spasenju“, sasvim nalik Čileu, predstavljaju doba ekonomskog napretka Grčke i velike podrške SAD.

Istovremeno, to je doba neslobode i progona, bez ikakvih prava za većinu Grka, kad je javno samospaljivanje bio jedini način da se pošalje poruka o nivou represije vojnih vlasti. U međuvremenu, kralj će pokušati da izvede kontra-puč, ali će ga pukovnici osujetiti, praktično prognati iz zemlje i kasnije, ukinuti monarhiju.

Hunta u Grčkoj će izgubiti vlast 1974. godine nakon serije sukoba za prevlast među pukovnicima. Upravo ove borbe su dovele do turske aneksije Kipra, ali i do potonjeg rušenja vojnog režima i oslobođenja Grčke. Kao i u drugim zemljama, to je bilo praćeno promenama koje su sistemske, ali i simbolične – grčka zastava je promenila boju i nakon vojnički stroge tamnoplave, dobila svoju nežnu, svetloplavu nijansu.

Izvor: Naukakrozprice.rs   državni udar državni udar državni udar