Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

SPC i Makedonska pravoslavna crkva – stanje verskih objekata

TRAGEDIJA MAKEDONIKA

Potpuno samovoljno, ali u skladu sa opštom protivsrpskom Titovom politikom, jula 1967. godine takozvana Makedonska pravoslavna crkva proglasila je svoju autokefalnost, to jest samu sebe.

 

Nijedna pravoslavna crkva to nije prihvatila (do danas), ali jesu državne strkuture SFRJ pod vođstvom zloćudnog arhilažova i planetarnog IT-klovna, maršala Broza. Koliko je za jednu „crkvu“ porazno da svoje postojanje temelji na priznanju komunista, dakle ateista koji ne priznaju ni Boga, ne treba dodatno objašnjavati.

makedonska pravoslavna crkva

Sticanjem nezavisnosti BJR Makedonije (danas „Severne Makedonije“) slučaj je, na prvi pogled, dobio svoj logičan sled: ako postoji nacionalna država, onda bar teorijski ne bi trebalo da bude prepreke za opravdanu egzistenciju samostalne crkve (slučajevi jermenske, gruzijske, bugarske, srpske i rumunske avtokefalne crkve bi, tobože, govorili tome u prilog).

Ali, veoma je bitan način sticanja te samostalnosti: nisu Makedonci, recimo, pokršteni 1967, pa da sve ima nekog smisla.

Osim toga, nestalo je komunista (Stambolića, Vlahovića, Kardelja i drugih), pravih inspiratora makedonske avtokefalije, te se postojanje te „crkve“ od 1991. počelo zasnivati na makedonskom nacionalnom osećanju. To je sasvim suprotno normalnom poretku stvari: Srbi (baš kao i Grci, Bugari i, u nekoj meri Rumuni) su svoj nacionalni identitet u Otomanskom i Habsburškom carstvu sačuvali oslanjajući se na svoju crkvu, a ne obrnuto.

Taj apsurd je bio očigledan i nekim vladikama makedonske „crkve“, kao i njenim brojnim sveštenicima i monasima.

Niškim sporazumom od 2002. neodrživa situacija je konačno razrešena, potpisnici su se vratili u okrilje Srpske pravoslavne crkve, u okviru Ohridske arhiepiskopije, jedne od najstarijih institucija te vrste u svetu, koja je u poslednjih pola veka vladavine Nemanjića poprimila uglavnom srpski karakter.

Znamo šta se posle 2002. događalo: progoni sveštenstva, hapšenja vladike i antisrpska histerija, ali svejedno, institucionalno rešenje za spor je nađeno. Ono ima i istorijski osnov, jer su ogroman broj pravoslavnih hramova na ovoj teritoriji podigli ktitori Srbi.

Što se tiče onih vizantijskih, na njih nema ko da polaže pravo, jer odavno ne postoje ni Romeji ni Romejsko carstvo koji su ih izgradili (a ne grčka nacija neke, tada nepostojeće grčke države na toj teritoriji, uprkos grčkim natpisima u njima).

Umanjena za najbolji deo svog sveštenstva i monaštva, Makedonska „crkva“ nastavila je da misli da postoji i da se u skladu sa time ponaša, te je zadržala kontrolu i nad onim crkvama i manastirima koji su srpske zadužbine.

Komunistički temelj makedonske „crkve“ logično je vodio ka tome da one budu tretirani kao spomenici kulture od izuzetnog nacionalnog značaja.

Samo, koje nacije spomenici?

(Severno) Makedonci nesumnjivo postoje, ali oni ih nisu podigli. I kakva je situacija?

Od živog monaškog prisustva jedva da ima nekog traga. Na ulazu crkve Svetog Nikite u Banjanima (koju je posle smrti kralja Milutina živopisao njegov dvorski slikar Mihailo) stoji natpis „manastir“, ali niko tamo ne živi, ključ crkve je u rukama jednog dobroćudnog meštanina, koji će doći da otvori hram ukoliko ga neko pozove na mobilni telefon čiji je broj ispisan na cedulji okačenoj o vrata crkve.

Na ulazu u portu Svetog Georgija u Starom Nagoričanu (takođe sa freskama Mihaila i portretima Milutina i Simonide) stoji: „zatvoreno ponedeljkom“, „otvoreno od 8 do 14“, „Služba svake nedelje“, a u kućici sede dve mile devojčice od 13 i 9 godina, naplaćujući ulaznice i prodajući sveće.

Po manastiru Lesnovu Jovana Olivera (despota cara Dušana) razleteo se predivni monah Gerasim, jedva postižući da izvrši sva poslušanja, koja mu je verovatno propisala njegova savest.

U Svetom Dimitriju u Markovoj Sušici (zadužbini sina Vukašina Mrnjavčevića i heroja srpske narodne poezije) su samo dve monahinje, koje preživljavaju zahvaljujući nesebičnoj pomoći, jakoj volji, snažnim i veštim rukama jednog penzionisanog slikara-konzervatora koji tu dolazi dobrovoljno.

U posetu Svetom Nikoli u Psači sevastokratora Vlatka (sa portretima cara Uroša i kralja Vukašina) ne vredi ići na sreću, jer bakica koja čuva ključ često poboljeva.

Mateič je i kao selo i kao manastir „zabranjena zona“, jer su zadužbinu carice Jelene Nemanjić i sina joj Uroša („Nejakog“) šiptarski teroristi 2001-2003. koristili kao ustaničko gnezdo i magacin oružja. U skladu sa svojim destruktivnim, kontracivilizacijskim, protivsrpskim i antihrišćanskim bićem, oni su tamo uništili ili oskrnavili sve freske koje su mogli da dohvate.

Sve ove crkve se, krasno reprodukovane, mogu naći po turističkim brošurama, reklamirajući lepote (Severne) Makedonije. Jedino što autori tih publikacija nisu napisali (mada su se u sebi verovatno molili): „Vidite kako je sve to lepo, divite nam se, ali nikako nemojte tamo da idete, molimo vas!“

I šta onda preostaje?

Ohrid.

Čovek bi makar tamo očekivao da stvari funkcionišu. Jer, ako je mala opasnost da neko potegne do zabačenih manastira samo da bi tamo poljubio vrata, Ohrid je istovremeno prepun i spomenika i gostiju.

I ti turisti nisu bilo koji, većina njih je iz „najsrećnijih zemalja sveta“ (gde je, doduše, prava radost nepoznata), iz Skandinavije, Beneluksa i Nemačke. Nisu oni platili samo da izgore kao šurena prasad i brčkaju se u neslanoj vodi, nego i da, kao dobri đaci po dužnosti, teturajući u „flip-flop“ ritmu pod ohridskim Suncem, obiđu kulturno-istorijske znamenitosti.

A izveštaj o tome je porazan.

Sveta Sofija se, doduše, otvara u 9 (sa sve klavirom ispred ikonostasa), ali je priprata sa freskama despota Jovana Olivera zamandaljena zauvek—ne daj Bože, neko bi mogao da vidi da su Srbi tu nešto zidali i oslikavali!

Sveti Jovan Kaneo je na obali, posećen zbog blizine plaže (ipak se u kupaćem kostimu ne može ući), ali ništa o crkvi se ne može saznati, sem da li je u njoj (ili nije) prikazan sv. Kliment, koji, uzgred, nije Makedonac.

Bogorodica Perivlepta (opet sa freskama pomenutog Mihaila) bi valjda trebalo da osvetla obraz, sem ukoliko se ne dođe u vreme kada je momak koji prodaje karte na pauzi (Muzej, uglavnom sa ikonama, koji je preko puta, funkcioniše kao sat, ako se izuzmu neka pogrešna datovanja na legendama).

Raskošna zgrada pored Perivlepte, sedište Ohridske arhiepiskopije (ali ne legitimne Srpske nego) makedonske „crkve“ je čvrsto zakatančena, spuštenih venecijanera, jer su svi na kolektivnom odmoru.

Sveštenika ni monaha nema nigde na vidiku, ni u jednoj crkvi.

Iza te usnule administrativne zgrade—simbola faktičkog nepostojanja institucije kojoj je sedište—prekrasna crkvica Sv.Konstantina i Jelene. Prekrasna spolja, jer unutrašnjost je nedostupna, hram je zaključan.

Odmah ispod su Mali sveti vrači i Bogorodica Čelnica, napadno reklamirani panoima za turiste, a nešto diskretnije čvrsto zakatančeni, sa sve mrežama pauka krstaša preko brava. Jedino u ulici paralelno sa rivom, jedna nesrećna samohrana majka trčkara za crkavicu između crkava Bogorodice Bolničke i Sv.Nikole Bolničkog, tako što jednu zaključa kad turisti izađu, pa juri da otvori drugu, da tamo uđu. Doduše, ove dve crkve su jedna preko puta druge, pa se možda nekom posreći da ugleda portrete cara Dušana sa porodicom, sv.Savom i Simeonom, mada ni u tom slučaju gost neće saznati ni ko su oni, ni da su i ovu crkvu sazidali u ukrasili Srbi.

Čitava ova zaparložena tragikomedija zadrtih „avtokefalista“ (po formuli „Nit’ pas kosku glođe, nit’ je drugom daje“) odvija se, pri tome, pod senkom strašne, nadiruće opasnosti puzećeg islama i šiptarske gangrene, koja iskrene Makedonce baca u očajanje i konačno otrežnjuje, ali da li na vreme?

Vijore se odvratni crni orlovi na crvenom na barjacima sa zgrada u svim mestima gde su savremeni orci od Mordora ostvarili većinu (koja smesta i neminovno stremi „saturaciji“ u vidu proterivanja svih drugih), ili na zastavicama sa automobila koji besno jure ulicama tamo gde te većine još nema. U selu sa samo jednom jedinom albanskom kućom odmah niče džamija, a one se grade i na prevojima planina gde niko ne živi i nijedne kuće nema, kako bi se „zapljunuli“ i izdaleka pokazali čije je to sve.

Sada se mogu čuti reči Makedonaca, poput vapaja: „Pa mi smo vaša braća, mi smo hrišćani, mi treba da se držimo, veliko je ovo zlo!“ Ali, te se reči ne mogu čuti i pročitati u medijima, a ćuti i njihova „crkva“, jer je i nema.

Velika je makedonska tragedija i još će veća biti.

Autor: prof. dr Oliver Tomić

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280