STAZAMA PARTIZANA
Spomenik Tjentište palim partizanima i istorijske refleksije – bitka na Sujtjesci, narodni heroj Savo Kovačević i Titove partizanske staze
Vozeći se kombijem po Zelengori stazama partizana vidi se spomenik Tjentište posvećen bitci na Sutjesci i šofer nam priča priču o partizanskom heroju Savi Kovačeviću, koju sam već ranije čuo u sličnoj verziji.
Priča on da je partizanski junak Savo Kovačević bio prek i ljut čovek, malo omiljen u svom rodnom selu u Crnoj Gori, gde je mnogo zla naneo komšijama i rodjacima jer je za vreme rata pobio sve one koji nisu bili za komuniste, čak i najbliže.
Ali isto tako zbog svoje reskosti je bio glavni junak proboja obruča na Sutjesci. Jer, nemci su okružili partizane i Tita sa tri obruča. Bilo je puno ranjenih partizana a Tito je šest dana čekao neku apstraktnu pomoć engleza i doveo ih sve u zamku.
Bitka na Sutjesci ili Peta neprijateljska ofanziva, je naziv koji je u jugoslovenskoj istoriografiji odomaćen naziv za operacije Švarc (nem. Schwarz, „crno“) nemačkih trupa u leto 1943. godine. Cilj ove operacije bilo je razbijanje grupa otpora, kako aktuelnog, tako i potencijalnog, i čvrsto posedanje jadranskog zaleđa, što je dobilo na važnosti nastupanjem Saveznika u Sredozemlju.
Kad je Sava Kovačević uvideo da će ih nemci satrti i da se mora žuriti poslao je Titu ozbiljnu pretnju da će njega smaknuti ako ne krenu u juriš i proboj.
Partizani su krenuli u juriš predvodjeni Savom Kovačevićem i probili obruč. U partizanskim filmovima i istoriji NOB-a se prikazuje da je Sava Kovačević junački poginuo od nemaca ali narodno predanje tvrdi da je Tito zbog uvrede koju mu je Savo naneo, naredio da se Savo ubije s ledja.
To predanje decenijama traje u narodu.
Inače, savremena istoriografija je pokazala da je Tito mnogo ključnih grešaka napravio na Sutjesci zbog čega su i upali u obruč, izgubili puno ranjenika i partizana na proboju, te da za proboj najviše zasluga ima Peko Dapčević.
Komunistička istorija je pisala drugačije, mitomanski glorifikujući glavnog komandanta i njegovu hrabrost i genijalnost.
Kako god bilo danas te istorije nema. Deca u Srbiji jedva da uče u udžbenicima o partizanima.
To je negde i istorijska pravda.
Pitate se zašto je to pravda kad su partizani oslobodili Srbiju i Jugoslaviju?
Pa pravda je stoga što partizani nisu oslobodili Srbiju već je okupirali. Srbiju je „oslobodila“ superiorna Crvena Armija.
Da nije bilo rusa, Srbija bi ostala monarhija. Povlačenjem nemaca koji su de facto odlazili ostala bi Srbija pod nedićevcima i četnicima i partizani je ne bi osvojili, jer partizana nije bilo u Srbiji osim u tragovima. Partizani su delovali u Bosni, Dalmaciji i tromedji.
Ali dogovor na Jalti izmedju Staljina i Čerčila je podelio Evropu i zemlje koje nikada nisu imale iole jake komunističke partije kao Poljska, Madjarska, Bugarska i ČehoSlovačka, postale su komunističke.
A zemlje sa jakom komunističkom partijom kao Grčka i Italija su potpale pod saveznike i demokratiju.
Jugoslavija je imala komuniste ali je centar KPJ bio u Zagrebu i Hrvatskoj, ne u Srbiji. I da se narod srpski pitao a ne ruski tenkovi, Tito bi teško ušao u Srbiju i Beograd.
No, svetske sile su odredile Jugoslaviji i Srbiji mesto u komunističkom svetu.
Zato se udžbenička istorija okreće od partizana i zato je sve više istorijskih činjenica o čistkama i teroru partizana, odnosno komunista.
Ali, da se ne zanosimo glupim revanšizmom, običan partizan je bio neki naš komšija, rodjak, poznanik, koji je iz najbolje volje i oslobodilačke težnje išao u šume da se bori protiv nemaca i nacizma a ne protiv monarhije.
Običan partizan je bio čovek iz naroda vredan svake hvale i pijeteta.
Ali ono što se običnom partizanu dešavalo u ratu su indoktrinacija i politički komesari, stvaranje kulta Partije i Tita, gradjenje mita o utopiji – državi jednakih gde će svako dobiti po potrebi.
U euforiji pobede nad fašistima i pod vojnom disciplinom, političkim terorom i progonom seljaka i gradjanstva, kad su preki sudovi i partijski vodovi za streljanje radili punom parom, malo je ko od partizana i da je mislio drugačije, mogao i smeo to da iskaže.
Zato oni mali heroji, pali partizani, zaslužuju naše najdublje poštovanje za žrtve koje su poneli, pa iako su bili pod zabludom komunizma, naši su i borili su se protiv okupatora. Zaslužuju spomenik Tjentište i naše sećanje.
Pa iako je na spomen ploči partizana palih na Sutjesci uklesana zvezda, pentagram, prekrstio sam se i poklonio se njihovom grobu uz kratku molitvu Gospodu Bogu da im oprosti, makar onim nevinima koji nisu znali za koju ideologiju život dadoše.
Vječnaja pamjat! Vječnaja pamjat! Vječnaja pamjat! Gospodi pomiluj!
P.S. Spomenici NOB-a iz vremena SFRJ su vrlo zanimljivi post modernistički umetnički izrazi. Svi su bili masivni i imali su apstraktnu formu baš kao i spomenik Tjentište.
Ovaj spomenik na Tjentištu deluje iz daljine kao par raširenih ptičjih krila, ali kad pridjete shvatite da su to dve strane, dva geometrijska talasa, koji jurišaju jedan na drugi, bitka, gde su talasi prekriveni apstraktnim glavama nalik statuama kamenih idola sa Uskršnjih ostrva.
Zlatko Šćepanović
Mnogo nas košta ta zabluda,evo nestajemo,a titovi okupatori započinju MASOVNO NASELJAVANJE ARAPA.