Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Biblija i rat: Odnos Svetog pisma i hrišćanskih zakona prema ratu

VOJNI SUKOB U HRIŠĆANSTVU

Kakav odnos imaju Biblija i rat? Šta je u Bibliji rečeno za rat? Ko je po zapovestima Gospoda mogao biti pozvan u vojnu službu, a ko nije? Zašto su kozaci nosili minđušu u uhu? Zašto caru Davidu nije bilo dozvoljeno da sagradi Hram? I zašto se ljudima, koji su se vraćali iz rata, davala epitimija?

 

U Bibliji je rečeno: «Kad odeš na vojsku na neprijatelja svog i vidiš konje i kola i narod veći od sebe, nemoj se uplašiti od njih, jer je s tobom Gospod Bog tvoj, Koji te je izveo iz zemlje misirske. I kad pođete da se pobijete, neka pristupi sveštenik i progovori narodu. I neka im kaže: Slušaj, Izrailju! Vi polazite danas u boj na neprijatelje svoje, neka ne trne srce vaše, ne bojte se i ne plašite se, niti se prepadajte od njih. Jer Gospod Bog vaš ide s vama i biće se za vas s neprijateljima vašim da vas sačuva» (5 Mojs. 20: 1-4).

biblija i rat

Kad se narod suočava s neminovnošću vojnog sukoba Crkva može i treba da dâ svoj blagoslov. Ali crkveni blagoslov koji se daje vojnicima za njih predstavlja čitav niz ograničenja. Za vreme Drugog čečenskog rata ja sam, po blagoslovu sveštenonačalija, pet puta išao u Čečensku republiku kako bih vodio duhovnu brigu o našim vojnicima i često su me molili da osveštam oružje. Obavljao sam čin osvećivanja oružja i uvek sam posebno naglašavao: «Oružje je osveštano i nemate prava da ga koristite protiv golorukih ljudi, protiv mirnog stanovništva, protiv žena, dece i staraca. Možete da koristite oružje samo protiv ljudi koji vas direktno napadaju.»

Ko je pozivan u vojnu službu?

Princip pozivanja u rat koji je naveden u Starom Zavetu je, ma kako čudno to bilo, humaniji od poretka koji danas postoji u celom svetu.

Pogledajmo opet knjigu Ponovljenih zakona: «Potom i vojvode neka progovore narodu, i kažu: Ko je sagradio novu kuću a nije počeo sedeti u njoj, neka ide nek se vrati kući svojoj, da ne bi pogiuo u boju, i drugi počeo sedeti u njoj» (5 Mojs. 20: 5). O čemu je to? Kuća je porodica, a porodica je brak, žena, deca. Onaj ko je sagradio novu kuću osnovao je porodicu. Obnoviti dom znači urediti ga, započeti život sa svojom suprugom, steći svoje domaćinstvo. Odnosno, u rat nije uziman čovek koji nije osnovao porodicu, koji još uvek nije okusio ljubav, koji nije spoznao radost očinstva. Po zakonu Božijem, u rat ne vode mladiće od 18-19 godina. A za vreme čečenske kampanje – bio sam lični svedok – osamnaestogodišnje momke, neobučene i neuke, bacali su u najkrvavije bitke – to je strašno.

Čitamo dalje Bibliju: «I ko je posadio vinograd, a još ga nije brao, neka ne ide, nek se vrati kući svojoj, da ne bi poginuo u boju, i drugi ga brao» (5 Mojs. 20: 6). Kakav human zakon! Čovek je trebalo da zasadi vinograd, da ga prvi put obere, da napravi sveže vino, da popije s prijateljima, da peva pesme… A posle toga može da ode u rat. A onaj ko nije osnovao porodicu, ko nije sagradio kuću, ko nije zasadio vinograd, još uvek ne shvata život, ne zna šta je šta. Premlad je i nerazuman, i smatralo se da je okrutno ako se takav čovek povede u rat – u smrt. Po biblijskim zakonima, čovek se mogao voditi u rat u uzrastu od 21 godine do 50 godina.

«I ko je isprosio devojku a još je nije odveo, neka ide, nek se vrati kući svojoj, da ne bi poginuo u boju, i drugi je odveo» (5 Mojs. 20: 7). Muškarac treba da spozna žensku ljubav, da zavoli svoju ženu, da vidi svoju decu, da postane otac. Kako se kaže u poznatoj izreci: čovek treba da sagradi kuću, zasadi drvo i da rodi dete, onda se ostvario. I verujte mi: porodični ljudi, oni koji su se ostvarili u životu, zreli, uvek bolje ratuju. Kad je počeo Drugi svetski rat prvo su mobilisani osamnaestogodišnji komsomolci i svi su izginuli. Kad su počeli da pozivaju 40-50-godišnje muškarce, koji imaju porodicu i decu, a neki već i unuke, situacija se preokrenula. Uzgred rečeno, to su oni koji su pohađali časove veronauke još pre revolucije. Sve su to bili ljudi koji poznaju život. I Berlin su osvojili 40-50-godišnji ruski muškarci, a ne dečaci, koji još nisu imali ništa iza sebe. Čovek treba da zna za šta žrtvuje svoj život, za šta umire.

I ponovo pogledajmo knjigu Ponovljenih zakona: «Još i ovo neka kažu vojvode narodu: Ko je strašljiv i trne mu srce, neka ne ide, nek se vrati kući svojoj, da ne bi trnulo srce braći njegovoj kao njemu.» Kao što vidimo, kukavice takođe nisu vodili u rat. I vrlo je jasno zbog čega: da ne bi oslabili borbeni duh onih koji idu u boj.

Dakle, po zakonu Božijem, u rat je trebalo voditi ljude koji su se već ostvarili, koji znaju i razumeju zašto uzimaju oružje u ruke, za šta će se boriti i šta žele da sačuvaju.

Ponudi mir

Ali evo šta je najzanimljivije: svaki rat je počinjao od toga što je po zakonu Božijem neprijatelju trebalo ponuditi mir. U Bibliji se kaže: «Kad dođeš koji grad da biješ, prvo ga ponudi mirom. Ako ti odgovori mirom i otvori vrata, sav narod koji se nađe u njemu neka ti plaća danak i bude ti pokoran» (5 Mojs. 20: 10-11). Ovde je reč o ratnoj odšteti, ali po pravilo, u opsadu drugih gradova se išlo zato što je neprijatelj napadao i uništavao izrailjske, rođene gradove, i trebalo je ponovo uspostaviti red i pravednost. Ali to da rat po biblijskom shvatanju treba da počne od ponude mira jeste zadivljujuća činjenica, koju treba da shvatimo i da osmislimo. Možda je vreme da se naše vojskovođe i ljudi koji se nalaze na kormilu vlasti zamisle nad ovim biblijskim pravilom.

U Svetom Pismu se govori o tome da čovek koji ratuje treba brižljivo da se odnosi prema svetu oko sebe. Sad se lakomisleno uništava priroda. A Ponovljeni zakoni nalažu: «Kad opkoliš kakav grad i budeš dugo pod njim bijući ga da bi ga uzeo, ne kvari drveta njegova sekirom; jer možeš s njih jesti, zato ih ne seci; jer drvo poljsko je li čovek da uđe u grad ispred tebe» (5 Mojs. 20: 19). A radi se o tuđoj teritoriji! Bilo je i zakona sanitarnog karaktera: svaki vojnik je trebalo da im svoju lopatu kako bi obavljajući nuždu to činio u rupu koju iskopa i koju je zatim trebalo da zaspe zemljom. «Jer Gospod hodi među narodom Svojim.»

Biblija je određivala i granice ljudskog gneva i okrutnosti. Otvorimo knjigu Postanja i pročitajmo divne reči koje su rečene o dvojici Jakovljevih sinova – braći Simeonu i Leviju: «Proklet da je gnev njihov, što beše nagao, i ljutina njihova, što beše žestoka» (1 Mojs. 49: 7). Bog ne odobrava svaku ljutinu. Možeš da ispoljavaš gnev, ali ne do okrutnosti. Možeš da ispoljiš ljutinu, ali ne do zverske svireposti. To su uvek imali na umu ljudi koji su išli u rat da ispune svoju građansku dužnost.

Gospod promišlja o svima

Za vreme ratnih dejstava Crkva je uvek vodila duhovnu brigu o vojnicima: uvek je ispovedala vojnike, pričešćivala, krstila ako je trebalo. Ali je posle rata davala epitimiju: da se od jedne do dve godine uzdržavaju od pričešća. Bez obzira na to kakav je bio rat – po vizantijskoj tradiciji je bila obavezna epitimija. Zašto? U ratu postoji opasnost po tvoj život, u svakom trenutku možeš poginuti – i ispovedaš se i pričešćuješ kako bi se pripremio za smrt. Ali u ratu prolivaš ljudsku krv, neka je to i zato što braniš svoju otadžbinu – ovo nehotično ubistvo je svejedno zločin, greh, koji treba da iskupiš pokajanjem, ispunjavajući epitimiju.

U jevrejskom narodu koji je u stara vremena stalno učestvovao u ratnim sukobima sačuvalo se veoma lepo predanje. Kad je Mojsije s Jevrejima prošao kroz Crveno more okrenuo se, ugledao je u talasima mrtve Egipćane: njihova tela su isplivala na površinu, nošena su ka obali. Mojsije je od radosti počeo da skače i da tapše. Ali je čuo glas Božiji s neba: «Moše, zašto se raduješ? Potonula su Moja deca.» Zato što su za Boga i Egipćani, i Jevreji, i Turci, i Rusi, i Čečeni – Njegov narod, Njegova deca. Bog promišlja o svakom čoveku, nezavisno od njegove nacionalnosti i boje kože i traži ono što je dobro za sve. Bog se brine i o divljim životinjama, i o poljskoj travi, i o nebeskim pticama – On promišlja o svoj Svojoj tvorevini.

Ako je čovek prinuđen da ide u rat – to je uvek krajnja mera. I treba da zna kojim principima pritom treba da se rukovodi. Naši preci su znali. Na primer, kod kozaka se uvek uzimao u obzir status čoveka u rodu. Na to je ukazivala… minđuša u uhu. Ako je imao jednu minđušu u levom uhu to je značilo da je kozak sin-jedinac svoje majke; ako je nosio minđušu u desnom uhu – da je poslednji nosilac prezimena – poslednji u rodu gde nije bilo drugih naslednika po muškoj liniji. Ako je kozak imao sve minđuše u uhu, to je značilo da je sin-jedinac svojih roditelja. Kad su se kozaci okupljali, ataman nije sve znao poimence i lično, ali je po ovim obeležjima uvek mogao da vidi koga može prvog da pošalje u odlučujući bitku, a koga treba pričuvati: sina-jedinca majke – da bi imao ko da se pobrine o njoj u starosti; poslednjeg muškarca u rodu – da bi se rod nastavio.

Uzgred rečeno, još su stari Grci imali slična pravila. Setimo se 300 Spartanaca. Herodot kaže da je car Leonid rekao: «U ovoj bici mogu da poginu samo oni Spartanci koji imaju sinove.» Eto, ove Božije zakone Gospod je otkrio i paganima – po rečima apostola Pavla o tome da je paganima zakon napisan u srcima.

Uvek treba da se rukovodimo zapovestima Boga – bez obzira da li vodimo miran život ili ratujemo: zakon Božiji je za sve situacije. Sveto Pismo je Gospodnje uputstvo za delovanje.

Zašto David nije mogao da sagradi Hram?

Takođe je važno reći da premda Crkva može da blagosilja ljude za odlazak u rat, sam rat je, naravno, uvek rđava stvar, to je slika nemoći i pada čovečanstva u greh. Navešću jednu priču koja je zapisana u Prvoj knjizi carstva. Bio je jedan bogati čovek po imenu Naval i imao je veliko domaćinstvo. I David je poslao izaslanike kod njega da ga pozdrave. Ali ih je Naval grubo primio i David je odlučio da ga kazni mačem. Da bi umilostivila cara kod njega je došla Navalova žena Avigeja, donela je mnogo različitih jela i obratila se Davidu rečima: «Oprosti sluškinji svojoj krivicu, jer će Gospod zacelo načiniti tvrdu kuću gospodaru mom, jer ratove Gospodnje vodi gospodar moj i nije se našlo zlo na tebi nikad za tvog veka» (1 Sam. 25: 28). I David se zahvalio ovoj pametnoj ženi zbog toga što ga je sprečila da prolije krv. Ali obratimo pažnju na sledeće: David, izabranik Božiji, vodio je «Gospodnje ratove», dobio je za to najvišu dozvolu, ako možemo tako da kažemo, i svi ljudi su to razumeli – ipak, kao što znamo, Bog nije dopustio Davidu da sagradi Hram Božiji. Zašto? Uprvo zato što je David vodio mnogo ratova, što je ubio i unesrećio mnoge ljude, Hram je sagradio Davidov sin Solomon, čije se ime prevodi kao «mir».

Protojerej Oleg Stenjajev

Ostavite komentar

Ostavite komentar