POGLED NA SVET I MORAL
U svom pogledu na najveće svetske konfesije, gruzijski arhimandrit Rafail Karelin bavi se odgovorima na pitanje da li svaka religija vodi ka Bogu.
Talmud poziva Jevreje na pravednost i milosrđe, ali svet takođe deli na dva dela: Jevreje i neznabošce (ostale narode), usled čega talmudski moral ima dvojni i kazualni karakter.
Jevreji-talmudisti smatraju da je judejski narod stvorio Bog, a drugi narode – sedamdeset dva niža duha. Stoga, upoređivati druge narode sa Izrailjem za judaistu znači dopustiti religioznu nepravdu.
Može li bramanista da voli čoveka kada je sav narod u njegovim očima podeljen na zatvorene kaste? Smatra se oskrvnjenjem ne samo ljubav, nego čak i fizički dodir sa čovekom niže kaste.
Može li induisa voleti čoveka kada je za njega sav svet samo opsena i iluzija, maštarija Brame? Za njega je nerealno voleti čoveka isto kao senku u sopstvneom snoviđenju.
Može li budista da voli kao Hrišćanin, ako je za njega najviše stanje – otuđenost od svih i svega, a ljubav kao emocija vezuje dušu za točak bića, to jest za svet zla.
Može li bengalski krišnait da voli čoveka kao Hrišćanin ako je za krišnaita najviše ispoljavanje ljubavi poročna ljubav (blud – napomena M.S.), a Jevanđelje uči celomudriju i zdravorazumlju) u braku i u bezbračnosti?!
Kakvu su ljubav imali antički neznabošci, ne isključujući njihove velike filosofe i moraliste, ako su roba smatrali svojom stvari i životinjom?
Možemo li nazvati putem ka Bogu religiju drevnih Inka i Acteka koji su u vreme religioznih praznika isecali srca hiljada zarobljenika da bi ih bacali na oltar Sunca?
Ako su sve religije jednake, znači da su sve one ili istinite ili neistinite.
U prvom slučaju objektivna istina ne posotji, istina ne može da protivreči sama sebi, a religije se ne slažu u najvažnijim ontološkim pitanjima.
Dopustiti mnoštvo različitih istina znači profanisati pojam istine i nametnuti joj uslovan, promenjiv i relativan karakter: ono što se juče smatralo lažju – danas može da postane istina; i tako dalje.
U tom slučaju i sam moral će imati nepostojan i promenjiv karakter, rastvoriće se u pluralizam, amorfan kao tečnost i rastegljiv kao guma, ili u istorijski relativizam, sličan kadrovima koji se smenjuju na filmskoj traci.
Pa o kakvoj moralnoj autonomiji mogu da govore ti „hristijanstvujući“ liberali?
Ako su sve religije neistinite, odnosno – ako nisu opštenje s Bogom, nego sa ništavilom – onda sam pojam „religije“ treba da bude odbačen.
U tom slučaju, o kakvom svesnom hrišćanstvu ili „hrišćanstvu za sebe“ može biti reči? Prihvaćena kao istina, laž izopačava i deformiše čovekovu svest. Lažno veroučenje i lažni dogmati unose u čovekovu dušu raspadljivost i smrt. To su mrtvačke mrlje na telu njegove duše.
Iz knjige: „O prelesti i lažnom duhovništvu: Kako se sačuvati od duhovne obmane?“