IN MEMORIAM
Ja se budim u znoju iz košmara. Dispnea. Gubim dah. Konrad polako otvara oči, nastavljamo razgovor.
– Đure potkivano!
– Ne moraš da lomiš jezik, znam srpski!
– Kako, pitam začuđeno!?
Konrad mi kaže:
– Mi sve znamo i nismo strogi poput svetitelja! I što ti je profesor rekao „da si glupo-inteligentno biće“!? I oprostio si mu naravno, „zakopao ratnu sekiru“, s njim.
– Ti si napisao Jugoslovenski rat 2000. god.
– Da! – reče mi kratko u dahu.
– Vi ste napisali „Putevi inteligencije prema klasnoj vlasti“.
– Da i to 1984. godine. To me nagnalo da boravim u Nemačkoj, SAD, i Australiji.
– Ima li tamo kengura?
– Glupo ti je pitanje Dulence, odrasti!
– Pen… Pen… (zamuckujem)
– To što sam bio predsednik Međunarodnog PEN kluba!?
– Penkalo Vam curi…
Hvata se za džep i grudi i mastilo mu se prosu po košulji.
– Nije mi dobro mora da umrem! Nije mi dobro, mora da… – zavapi Đerđ.
Ali nema nikakvih mrlja, nema nikakvih mrlja, nema nikakvih mrlja…
Ja se budim u znoju iz košmara. Dispnea. Gubim dah. Konrad polako otvara oči, nastavljamo razgovor.
– Gubitnik!
– To je moje delo! – nadovezuje se Đerđ.
– Ma ne ja sam gubitnik!
Intervju u Saboru iz 1998. g. Izgubljene iluzije i moja crno-bela fotografija. Izgubljen pogled, privatna adresa i pismo od Juvekomerca.
– Istorija se ponavlja! – teši me Đerđ.
– Antipolitika!
– To je moje delo – uzviknu Đerđ.
Lupka me prstima po novini.
– Politika! To čitaš! Ne budi disident ko ja. Lepo ti kaže Zoran Jovanović-Pustorečki, aforističar, kolega po peru.
– Batali me, bataljuj me s politiku!