Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

IN MEMORIAM

Ja se budim u znoju iz košmara. Dispnea. Gubim dah. Konrad polako otvara oči, nastavljamo razgovor.

 

– Đure potkivano!

– Ne moraš da lomiš jezik, znam srpski!

ja se budim iz košmara

– Kako, pitam začuđeno!?

Konrad mi kaže:

– Mi sve znamo i nismo strogi poput svetitelja! I što ti je profesor rekao „da si glupo-inteligentno biće“!? I oprostio si mu naravno, „zakopao ratnu sekiru“, s njim.

– Ti si napisao Jugoslovenski rat 2000. god.

– Da! – reče mi kratko u dahu.

– Vi ste napisali „Putevi inteligencije prema klasnoj vlasti“.

– Da i to 1984. godine. To me nagnalo da boravim u Nemačkoj, SAD, i Australiji.

– Ima li tamo kengura?

– Glupo ti je pitanje Dulence, odrasti!

– Pen… Pen… (zamuckujem)

– To što sam bio predsednik Međunarodnog PEN kluba!?

– Penkalo Vam curi…

Hvata se za džep i grudi i mastilo mu se prosu po košulji.

– Nije mi dobro mora da umrem! Nije mi dobro, mora da… – zavapi Đerđ.

Ali nema nikakvih mrlja, nema nikakvih mrlja, nema nikakvih mrlja…

Ja se budim u znoju iz košmara. Dispnea. Gubim dah. Konrad polako otvara oči, nastavljamo razgovor.

– Gubitnik!

– To je moje delo! – nadovezuje se Đerđ.

– Ma ne ja sam gubitnik!

Intervju u Saboru iz 1998. g. Izgubljene iluzije i moja crno-bela fotografija. Izgubljen pogled, privatna adresa i pismo od Juvekomerca.

– Istorija se ponavlja! – teši me Đerđ.

– Antipolitika!

– To je moje delo – uzviknu Đerđ.

Lupka me prstima po novini.

– Politika! To čitaš! Ne budi disident ko ja. Lepo ti kaže Zoran Jovanović-Pustorečki, aforističar, kolega po peru.

– Batali me, bataljuj me s politiku!

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: