Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Marina Abramović i kraj umetnosti: Sektaški karakter kulta ličnosti

AMERIČKA PERFORMERKA

Marina Abramović je stvorila društveni pokret čiji sledbenici ne shvataju prirodu sveta u kome žive i u tom kontekstu prirodu njenih performansa.

 

Ovih dana u Muzeju savremene umetnosti otvorena je retrospektivna izložba „velike američke umetnice“ Marine Abramović. Imajući u vidu prirodu njenih „umetničkih nastupa“ u našoj javnosti sasvim opravdano postavilo se pitanje o karakteru njene „umetnosti“, kao i smislu ulaganja ogromnog novca u organizovanje izložbe.

marina abramović

Takav odnos prema „velikoj američkoj umetnici“ zasmetao je organizatorima izložbe i svima onima koji smatraju da sve što dolazi sa Zapada predstavlja „najvišu vrednost“ i da mi, „provincijalni“ i „tupavi“ Srbi, nemamo pravo da postavljamo „nezgodna“ pitanja.

I na ovom primeru vidi se da se glavni perači mozga našeg naroda ne nalaze na Zapadu, već u Beogradu i to u vidu plaćeničkih ništarija koji čine sve da Srbiju pretvore u koloniju Zapada. Njihov odnos prema „velikoj američkoj umetnici“ Marini Abramović ne zasniva se na kulturnim kriterijumima, već na bespogovornoj lojalnosti svetskim zlikovcima koji čine sve da unište našu zemlju i naš narod.

Marina Abramović je stvorila društveni pokret koji ima sektaški karakter i postala kultna ličnost. Njeni sledbenici ne shvataju prirodu sveta u kome žive i u tom kontekstu prirodu njenih performansa. Oni su postali predmet manipulacije pri čemu se koriste njihovi mentalni problemi i frustracije koje stvara kapitalizam. Performans je zamka. Ljudi se „oslobađaju“ tako što bivaju lišeni kritičke svesti i dostojanstva.

Abramovićkini performansi imaju terapeutsku dimenziju. Ona se obraća ljudima koji su okovani svetom u kome su lišeni ljubavi, kulturnog bića i istorijske samosvesti. Ona nastoji da sa svojim seansama otvori Pandorinu kutiju njihove podsvesti. Kakvi su to ljudi koji imaju potrebu da zavlače prste u vaginu „umetnice“, ili koji su oduševljeni njenim masturbacionim seansama?

Kakvi su to ljudi u kojima emocije ne izaziva iskasapljeno dete koje umire na pločniku, već raščerečena vagina napaljene „umetnice“? Radi se o malograđanima koji ne nastoje da se bore za humani svet, već da „zadovolje“ svoju izvitoperenu ličnost.

Osnovni „politički“ princip sa kojim se rukovodi Marina Abramović glasi: „Ako promenite sebe promenićete svet“. Umesto da budu okrenuti prema svetu, mladi treba da se okrenu sebi i da „menjaju sebe“ tako, da se u potpunosti prilagode vladajućem poretku koji uništava život i čoveka kao prirodno i humano biće.

Abramovićkini performansi predstavljaju karikaturalno reprodukovanje vladajućeg duha kapitalizma koji ima destruktivnu i spektakularnu prirodu. Oni odvlače kritičku misao iz sfere života i sakate vizionarsku svest. Mladi ne treba da se bave društvenim uzrocima koji dovode do uništenja sveta, već posledicama. Umesto da ukažu na suštinu sveta i na tragičnu prirodu ljudske egzistencije, performansi sterilišu menjalačku volju mladih i stvaraju od njih kapitalističke ništarije.

Suština životne filozofije Abramovićeve, na kojoj se zasnivaju njeni performansi, sadržana je u njenoj misli: „Nije zastrašujuće skočiti i poleteti, morate skočiti sa oblakodera i opasnost počinje kada treba da dotaknete tlo.“ Ona ne nastoji da izgradi kritičko-menjalačku svest kod mladih, bez koje nema budućnosti, već takav karakter koji će im omogućiti da prežive u kapitalističkom zverinjaku. Kakav je to svet u kome čovek „mora da skoči sa oblakodera“ i da mu se život svodi na očajničko nastojanje da što duže leti – dok se ne razbije o tlo? Čovek mora da se prilagodi postojećem svetu, što znači da bude spreman da podnese udarce koje mu život neminovno nanosi.

Nije slučajno što se Abramovićkina pedagogija zasniva na principu „Mlade učim da se ne plaše bola. Da se ne boje ničega i nikoga.“ To su, zapravo, poruke koje oficiri upućuju vojnicima da bi ih fanatizovali – pre nego što će ih poslati na front. Fanatizam je jedna od najvažnijih osobenosti patološkog karaktera na kome insistira Abramovićeva. On upućuje na to, da u bespoštednom kapitalističkom svetu mladi mora da se naoružaju sa fanatičnom borbenom voljom – da bi mogli da prežive. Ljudi postaju „topovsko meso“ kapitalizma.

Nije slučajno što su mučenje sopstvenog tela i trpljenje bola najviši izazovi Abramovićkine pedagogije. Njeni performansi su trening za život. Radi se o stvaranju sado-mazohističkog karaktera koji pruža mogućnost da se preživi u kapitalističkom svetu. Ono što daje „umetnički“ privid mučenju tela je to što ono ima ritualni karakter. U krajnjem, najvažnija je politička poruka. Umesto da se obračuna s vladajućim poretkom koji uništava život na Zemlji, čovek treba da se obračuna sa sopstvenim telom.

Nago telo u Abramovićkinim seansama nije telo slobodnog i dostojanstvenog čoveka, već opredmećeno i instrumentalizovano telo roba kapitalizma. U savremenom kapitalizmu „seksualne slobode“ i agresivna pornografija postali su jedno od najvažnijih sredstava za depolitizovanje i degenerisanje ljudi. Putem njih sakati se izvorna erotska i time igračka priroda čoveka koja je antropološki osnov autentične društvenosti.

Performansi Abramovićeve imaju sublimišuću i kompenzacionu prirodu. Ona se obraća mladima koji su lišeni porodične topline i roditeljske ljubavi. Insistira se na „prepuštanju emocijama“ i to postaje način na koji mladi treba da se odnose prema njenoj „umetnosti“. Ona svojim seansama nastoji da pokrene njihove emocije rukovodeći se na holivudski način degenerisanom maksimom da „jedino ljubav može da spase svet“.

Abramovićeva u mladima vidi „svoju decu“ i putem svojih seansi „nudi im ljubav“ koju ne mogu da dobiju u životu. Na taj način ona postaje Velika Majka koja pruža roditeljsko okrilje nevoljenoj deci.

Abramovićeva ne računa samo sa tim da su mladi u kapitalizmu lišeni ljubavi, već i istorijske samosvesti. Ona svodi ljudskost na sado-mazohistički karakter i na taj način lišava čoveka mogućnosti da postane istorijsko, slobodarsko, društveno, stvaralačko i vizionarsko biće. Kapitalizam uništava um i na taj način mogućnost da se stvori umni odgovor na sve dramatičniju egzistencijalnu krizu koju stvara.

Bez umnog odnosa prema svetu čovek ne može da shvati pravu prirodu vladajućeg poretka i da stekne odgovarajuću kritičku svest koja će ga usmeriti na borbu za opstanak života na Zemlji i na stvaranje humanog sveta.

Abramovićeva tvrdi da umetnost ne treba da bude odslika sveta, već da treba da stvara ideju budućnosti. Šta je u njenoj „umetnosti“ to što stvara prostore budućnosti? Da li su to scene i predstave koje imaju „šokantni“ karakter? Isto tako, da li se njeni performansi zasnivaju na kritici umetnosti kao proizvođenja lažnog sveta koji posreduje između čoveka i stvarnog sveta?

U tom kontekstu pojavljuje se Maljevičeva kritika tradicionalne umetnosti i njegov „Crni kvadrat“. Uistinu, Abramovićeva ukida umetnost i između čoveka i sveta ubacuje performans koji lišava čoveka kulturne samosvesti. Na taj način ona ukida čoveka kao istorijsko i vizionarsko biće. Bez vizije budućnosti čovek je osuđen da beznadežno luta u mračnim lavirintima kapitalističkog ništavila.

Način i oblik na koji se pojavljuju Abramovićkine predstave zasnivaju se na egzibicionizmu i senzacionalizmu. U svojoj biti, oni su roba na tržištu show-businessa. Kao i svaka druga roba, ona mora da se podvrgne tržišnim pravilima – da bi mogla da izazove interesovanje potencijalnih kupaca. Provokacija je najefikasniji način na koji se privlači pažnja na tržištu na kome vlada reklamno ludilo. Pornografski egzibicionizam jedan je od najvažnijih načina da se „šokiraju“ malograđani i stekne „popularnost“.

Ključni momenat u Abramovićkinoj „umetničkoj“ karijeri, po sopstvenom priznanju, bio je dolazak Ledi Gaga, jedne od najpoznatijih zvezdi svetskog muzičkog show-businessa, na njene performanse. Ledi Gaga je „navukla“ svoje brojne „obožavatelje“ na Abramovićevu i na taj način stvorila potencijalno tržište za njenu „umetnost“. Odmah su se pojavile galerije i drugi prodavci „umetnina“ i krenuo je business. Abramovićkina „umetnost“ postala je američki brend i putem agresivne reklamne kampanje postala je svetski trend.

Abramovićkina popularnost ima politički karakter. Njeni performansi ne samo da ukidaju emancipatorsko nasleđe građanskog društva i slobodarsko nasleđe nacionalnih kultura, već sputavaju borbu mladih protiv kapitalizma – koji sve dramatičnije uništava život na Zemlji. Njena „umetnost“ zasniva se na mondijalističkoj matrici i nalaze se u sferi new-age ideologije. Kao takva, ona je prvorazredna izvozna roba koja služi amerikanizaciji sveta.

Koristeći ikonografiju Marine Abramović može se reći da njena ocvala vagina predstavlja kapiju kroz koju se ulazi u „slobodni svet“ američkog imperijalizma.

Autor: Ljubodrag Duci Simonović   marina abramović marina abramović

5 komentara

  • Budale jedne glupe!!! Ona je genije i veliko postovanje Marini!! Vi ste svi jako glupi i ocigledno vase duse su preniske da osjete ovu Ženu!!

  • САВРШЕНО ЈЕ ДУЦИ СИМОНОВИЋ ОСЛИКАО НАЈВЕЋЕГ САТАНИСТИЧКОГ ИДОЛА АМЕРИКЕ , ИНАЧЕ ЈЕВРЕЈКУ И РОЂЕНУ СЕСТРУ ЧИВУТИНА ВЕЛИМИРА АБРАМОВИЋА . СВАКА ЧАСТ ДУЦИ . САТАНИСТИМА КОЈИ ВРЕЂАЈУ ЗДРАВУ ПАМЕТ И ДУЦИЈА ЛИЧНО , НЕКА ЈЕ ДРАГИ БОГ У ПОМОЋИ .

  • Еј Шумадинац, не прди
    А тај озго нека напише шта су силиконоване вриштипичке, ријалитови задругари парови и кукумавци и завијала а и остале баба роге
    ДНО ДНА

Ostavite komentar