Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Zdravlje

Šta je bipolarni afektivni poremećaj – dijagnoza i lečenje BAP-a

MANIJA I DEPRESIJA

Bipolarni afektivni poremećaj ili skraćeno BAP je psihijatrijski poremećaj ili bolest koju karakteriše izmene povišenog (hipomanija i manija) i sniženog raspoloženja (depresija), koje značajno deluju na celokupan život bolesnika

 

Pojavnost bipolarnog poremećaja

BAP ili Bipolarni poremećaj početkom 20. veka nazivao se „manično-depresivnom psihozom“, a sredinom 19. veka „cirkularnom psihozom“. Učestalost pojavnosti BAP-a u Europi je oko 1 % te se ubraja među 10 svetskih najvećih javno zdravstvenih problema.

Za postavljanje dijagnoze BAP-a potrebna je jedna hipomanična ili manična epizoda u bolesnikovoj prošlosti, bez obzira na to je li aktuelna klinička slika povišenog ili sniženog raspoloženja.

Šta je BIP bipolarni afektivni poremećaj - dijagnoza i lečenje BAP-a

Najčešće se kod bolesnika javlja više depresivnih epizoda, te lečenje depresije može trajati i godinama da bi se pojavila prva hipomanična ili manična epizoda.

Bipolarni poremećaj javlja se nešto češće kod žena, a početak poremećaja je obično u dobi između 15. i 30. godine života, iako se može dijagnostikovati i u starijoj životnoj dobi. Bolesnici kojima su roditelji ili braća bolovali od BAP-a imaju 5 do 10 puta veći rizik obolijevanja u odnosu na rizik u opštoj populaciji.

Manična epizoda

Simptomi manične epizode su euforija, nekritičan entuzijazam popraćen naglašenim smehom, poziranje i teatralno ponašanje.

U stanju preterano povišenog raspoloženja takve osobe mogu postati u kontaktu vulgarne, nedistancirane, plačljive, jako razdražljive, praskave, pa i fizički agresivne osobito ako im se protivreči. Takve osobe imaju povišenu fizičku aktivnost, brzi govor kojeg je teško prekinuti, neprestano i iznenadno menjanje teme razgovora, nepromišljeno, impulzivno i ponekad vrlo opasno ponašanje bez sagledavanja učinka svojih postupaka.

Imaju jako smanjenu potrebu za spavanjem, osećaju se puni energije, smanjeno i nepravilno se hrane, povećan je seksualni nagon.

Usled povećanog samopouzdanja i samopoštovanja osoba u maničnoj epizodi ponaša se često nekritično samouvereno. Ponekad preterano troše novac do te mere da zapadnu u novčane dugove. Istovremeno planiraju i sudeluju u mnogobrojnim aktivnostima istovremeno, vrlo lako ostvaruju brojne socijalne kontakte, skloni su preteranoj konzumaciji alkohola, što dovodi do finansijskih, porodičnih i radno-socijalnih problema i sukoba.

Manija može imati i psihotične simptome (kada osoba ne doživljava realitet) poput osećaja da poseduju posebne fizičke i psihičke sposobnosti (na primer da su nerealno bogate, da poznaju puno svetski poznatih osoba, da imaju moć isceljivati druge ljude, da su Bog, da imaju božanska obeležja, da mogu spasiti svet, i slično).

Depresivna epizoda

Simptomi depresivne epizode su depresivno raspoloženje, smanjen ili nepostojeći kapacitet za uživanje, gubitak interesa za stvari, osobe i aktivnosti koje su pre bile važne, bezvoljnost, gubitak motivacije. Depresivne osobe se osjećaju utučeno, bespomoćno, teskobno, ponekad prestrašeno, uvek umorno bez fizičke aktivnosti, beznadežno i slično. Pojačano su zaboravne, slabe koncentracije, nesposobne donositi ikakve odluke.

Depresivne osobe su upravo sve suprotno od manične osobe.

Psihomotorno su usporeni, bez ideja, bez interesa za okolinu, bez samopoštovanja i samouverenja, pesimistične, ponekad i psihotične u smislu da osećaju i govore nerealne stvari (na primer da su naprasno finansijski propali, da će uskoro umreti, da će se sve urušiti oko njih, propasti svet, da su nešto krive pa će zbog toga završiti u zatvoru, da su nešto zgrešili, da su prokleti i slično).

U depresivnoj fazi BAP-a bolesnici mogu postati skloni suicidalnim mislima, kao što mogu i pokušati suicid, ili ga čak i izvršiti.

Depresivnu fazu bolesnici osećaju puno teže i sa više patnje, dok u maničnoj fazi više trpi porodica i okolina.

Stabilnu fazu bolesti karakteriše održivo raspoloženje, uredno funkcionisanje u životu, porodici, radno-socijalnom okruženju, odnosno odsustvo simptoma manične ili depresivne epizode.

Fakori rizika, tok bolesti i prognoza

Rizici za nastanak BAP-a su porodično opterećenje, ženski pol, viši socioekonomski status, psihosocijalni stresovi, zloupotreba alkohola i droga, kao i drugi biološki, psihološki i socijalni faktori.

Manične epizode obično počinju naglo i traju između dve nedelje i 4-5 meseci, zavisno o lečenju.

Depresivne epizode traju duže, više meseci, pa i godinu dana. Bolest se može javiti u bilo koje doba nakon puberteta. Raniji početak bolesti upućuje na hroničan tok, brze izmene epizoda i mešanu kliničku sliku, te lošiju prognozu bolesti. Bolest najčešće započinje depresivnom epizodom, da bi se posle izmenjivale manične i depresivne epizode.

Od 10 % do 20 % obolelih ima isključivo manične epizode koje obično nastupe vrlo brzo. Broj epizoda manije kreće se od 2 do 30, sa prosekom oko 9 u toku života. Ako se ne leči, manična epizoda obično traje oko 3 meseca.

Kod oko 15 % bolesnika javljaju se psihotične epizode manije ili depresije. Istraživanja pokazuju da oko 20 % bolesnika izvrši suicid, dok oko 35 % pokuša suicid. Bolesnici često konzumiraju alkohol i droge u toku života.

Podaci pokazuju da nelečeni bolesnici imaju u proseku kraći život za 9 godina, u proseku i smanjeno funkcionisanje skoro 14 godina i slabiji kvalitet života skoro 12 godina u proseku.

Lečenje BAP-a

Lečenje bolesnika s bipolarnim poremećajem razlikuje se u zavisnosti o tome je li bolesnik u maničnoj, depresivnoj ili stabilnoj fazi bolesti.

Najčešće se u maničnoj fazi propisuju antipsihotici poput haloperidola, olanzapina, risperidona, kvetiapina ili aripiprazola, uz anksiolitik grupe benzodiazepina poput diazepama, lorazepama, alprazolama. Ti lekovi deluju smirujuće na hipomanično ili manično raspoloženje bolesnika, kao i na psihotične simptome.

Odabir vrste leka, doze i način davanja (na usta ili intramuskularno u inekcijama) zavisi o dobi bolesnika, proceni težine psihičkog stanja, saradljivosti, drugih pridruženih telesnih bolesti i profilu nuspojava pojedinog leka.

U depresivnoj fazi ordiniraju se antidepresivi i to s oprezom jer ti lekovi mogu vrlo brzo izazvati maničnu epizodu. Mogu se davati na primer sertralin, paroksetin, fluvoksamin, venlafaksin, duloksetin. Stoga se daju i antipsihotici olanzapin ili kvetiapin uz tzv. stabilizatore raspoloženja.

Stabilizatori raspoloženja su lekovi koji se propisuju u bilo kojoj fazi bolesti s ciljem upravo stabilizacije raspoloženja. Glavni predstavnici ove skupine lekova su litij, natrijev valproat, lamotrigin i karbamazepin. U stabilnoj fazi bolesti treba težiti monoterapiji samo sa stabilizatorom raspoloženja kada god je to moguće. U slučaju potrebe mogu se odrediti i koncentracije pojedinog leka u krvi radi bolje delotvornosti i izbegavanja nuspojava dotičnog leka.

Uz lečenje psihofarmacima, u obzir dolazi i psihoterapijsko i socioterapijsko lečenje.

Psihoterapija je više indicirana u depresivnoj fazi bolesti, a socioterapija koja označava resocijalizaciju bolesnika se provodi u mirnijoj fazi poremećaja s ciljem što boljeg uključivanja u radno-socijalno okruženje.

U svim fazama bolesti preporučuju se redovne ambulantne kontrole psihijatra kako bi se što bolje pratilo psihičko stanje bolesnika, dok u akutnoj fazi je neretko potrebna hitna hospitalizacija na psihijatrijskom odelenju bolnice iz razloga potencijalne opasnosti za sebe i/ili okolinu.

Mr. sc. Joško Prološčić, dr.med., specijalist psihijatar

Izvor: Pliva zdravlje

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280