Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

RUDNIK TUGE

Težak je to posao. Ima mnogo otrovnih gasova, ako rudnik nema dobru opremu, smrt je neizbežna. Metan je najčešći uzrok smrti.

 

Bilo je to, možda, negde pred Drugi veliki rat. Zemlja beše okorela od suše. Sunce je opeklo travu, njivu i presušilo izvor. Svak se snalazio kako mora.

rudnik tuge

Srećan je bio onaj ko je jeo kukuruznu kašu. Svud glad, čemer i jad. Pojavi se u selu, čudan neki gospodin. Rus, plav sa naočarima iz kojih su izvirivale male, podle oči. S njim beše, neki gospodin Ratković, tako se prezivaše ili Radić, Radulović.

Rus je nešto kopao, mrmljao, pevušio neku pesmu koja je izgledala čas kao ruska tugovanka, a nekad kao neka nemačka balada. Drugi je zapitkivao za kola, konje, volove i ko može s njima u rudnik. Kad je glad, stomaci mnogo ne zapitkuju o hlebu. Krenuše momci, starci sa konjima, volovima i konjima. Obećaše im plate, tako da mogu prehraniiti porodice.

Po hronici izvesnog gospodina Blagojevića to beše samo početak, a kraj se ne naziraše. Hroniku ovog gospodina, piskarala i zanovetala, mnogi će uzeti pod sumnju iz mnogo razloga. On beše uvek s nasmejanim zelenim očima, visok, crn, negde oko tridesetak godina, spreman u svakom trenutku za šalu. Neki će postaviti pitanje otkuda on to sve zna. Vreme i mesto u njegovoj priči, vise o koncu, zbog njegovog stalnog ili povremenog pričanja i preskakanja glavne teme. On je bio čovek koji bi se svakome dopao. Ljudi su ga smatrali nepouzdanim i neodgovornim, i nisu mnogo verovali o čemu on priča. Drugi su smatrali da on ume samo priče da sklapa u svakom trenutku, da laže, izmišlja, mašta.

Gospodin Blagojević je živeo život jedinca, miljenika svoje porodice. Spavao je snom iz koga su izvirivali duhovi iz pomračine. Led ga je pritiskao na srcu i činilo se da kad te sante morima tuge doplivaju do srca da će mu srce prepući, raspasti se, okruniti u tišini. Smehom je terao te duhove.

Jedan od duhova koji se javljao kao šum između greda bilo je sećanje na brata Jakova i oca Avrama. Jakov beše lepuškasti plavokosi mladić nalik na oca. Uvek ozbiljan, gord i pomalo prek. Sećao se njegovih šamara kad bi napravio neki nestašluk ili kad bi u društvu rekao nešto što ne treba. Otac je uvek bio zaštitnik, i kad treba i kad ne treba. Majke bi se plašili i njenog grlenog glasa koji bi čaše mogao razbiti. Njen glas je uterivao hladan vetar u kosti i strah bi divljao kroz vene. Ona reče: „Da ostane više hrane, ona će ostati sa mlađim sinom, a starijeg nek povede sa sobom“. Jakov je ionako ugovorio svadbu posle božićnjeg posta, sa Milicom, ćerkom seoskog ćate.

I odoše, a ne vratiše se. Niko ne zna od koje čudne bolesti su oni umrli kao i mnogi što su radili. Jedino što je iz dokumenata veoma šturih saznao da je rudnik poznat po rudama bakra, zlata, srebra, cinka i olova. Pitao je i geologa Majića da mu objasni smrt rudara. Rekao je vrlo šturo i jedva prevalio kroz zube reči: „Težak je to posao. Ima mnogo otrovnih gasova, ako rudnik nema dobru opremu, smrt je neizbežna. Metan je najčešći uzrok smrti“.

Dugo je zamišljao tu mračnu rupu bez svetla. Možda je ponegde u utrobi zemlje gorela po neka lampa. Verovatno je marčano, turobno i hladno. Puno prašine i zvukova krampi, lopata i pesme nekog rudara. Kolica koja uz škripu nose rudu na svetlost dana. Tišina. Bol. Ništa.

Prašina im se uvukla u kožu. Od nje sve propada i trune. Umire. Pronašao je i nekog starog rudara Zarića, koji o svom poslu nije mnogo govorio. Iako je to težak život, on voli svoj rudarski hlleb sa devet kora. On ne zna za bolje, a drugi posao nije mogao naći. Oči su mu buljave, crne, mračno jezero, lice upalo i žuto. Umor mu je našarao bore oko očiju i usta. On mu je gotovo promuklim glasom rekao: „Ne daj sine da nam Čadinje opet duše začadi!“

Pričao mu je da u toj prašini ima ova čudna bolest koja jede dušu. Rekao je da je Rusa stigla kletva dok je žurio u svoj dvorac na Dunavu. Radića su zbog rudnika ubili u ratu. On pohlepan i nimalo gadljiv na pare prodao bi rudu i crnom đavolu.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: