KAO DA SU NOĆI VEČNE
Tamo na dvorištu, u blatnoj lokvi, srebrni zraci su milovali odbačenu naranču. Kao da su noći večne.
Domska deca su u devet odlazila na spavanje. Dežurna vaspitačica je mrzovoljno prišla krevetu.
Koji je za vas razapet bio, odjekivalo je u mislima male Katice. Vaspitačica se nagnula prema njoj i opazila da oko vrata ima posrebren lančić, na kojem je privezak bilo raspelo. Jednim samim pokretom joj je strgnula lančić.
„Rekla sam ti da te gluposti ne stavljaš oko vrata”, raspuhala se ljutito pre nego što je ugasila svetlo.
Koji je za vas razapet bio, opet se javila misao.
Nebo na kvadrate, san bez snova, detinjstvo bez ljubavi.
Za božićnu večeru deca su dobila čorbu i naranču.
Katica je naranču stiskala u ruci, posmatrala je u mraku i mirisala. Kad budem velika, imaću beskonačno mnogo naranči, pomislila je.
U prijemnoj sobi je sve bilo pripremljeno za zabavu. Raskošno servirani stolovi su se povijali od raznih dobrota.
Katica je otišla do garderobe. Pomerila je poklopac sa malog otvora i provirila. Da se i ne znam koliko trudila, nije videla ništa drugo osim velikog koša naranči. Otvorila je prozor i daleko bacila svoju naranču.
U marku su svetlucale dečje oči.
Ko bi razumeo ovaj svet, kao da sunce i mesec ne znaju za srećne zvezde, kao da u vetru plaču grane domske trešnje.
Tamo na dvorištu, u blatnoj lokvi, srebrni zraci su milovali odbačenu naranču.
Kao da su noći večne.