OVA DOBIJA, OVA GUBI
Na platou, usred pijačne vreve Ciganin vešto menja tri kutijice povrh kuglice, i uzvikuje „… ova dobija, ova gubi…“, ne obraćajući pažnju na hladan decembarski dan i svoje promrzle prste.
Uvek se nađe neko nadobudan da stane na kutiju i pruži pedeset evra za opkladu.
Kuglica volšebno iščezava ispod nje, doduše, nema je ni ispod druge dve, neko je viknuo „… beži, murija…” i za tren oka je žrtva ostala sama na poprištu, majstori su pobegli, a murije ni od korova.
Nedaleko od gomile koja se stvorila u radosnom uzbuđenju zbog nečijeg gubitka, devojčica od nekih desetak godina sa svojim nešto mlađim bratom, oboje gologlavi i u laganim kaputićima, rasprostrli su deku i na njoj poređali svoju robu. Bile su to njihove stare igračke, raščupani medvedi, prljavi drveni vozovi, Barbika bez jedne noge i pocepane benkice, kao da se radi o scenografiji za Felinijeve filmove. Njihove sanjive oči su posmatrale svakog ko je prolazio pored igračaka.
Koja je njihova priča? Koliko nečijih loših i nesrećnih odluka je dovelo njih dvoje na tlo ove pijace? Ipak, u njihovim očima je svetlela nada da će danas dovoljno prodati da ne budu gladni do sutrašnjeg dana. Da li će se naći neko dovoljno milosrdan da im otkupi sve izloženo po razumnoj ceni?
I posle nekoliko sati, njih dvoje su i dalje sedeli na istom mestu, ona naslonjena na betonski zid, a dečak je spustio glavu u njeno krilo. Svojom desnom rukom ga je obgrlila, pokušavajući da mu prenese malo svoje topline. U njenom zamišljenom pogledu nije bilo ni straha ni nevolje. Samo čvrstine, koja je govorila – mogu ja to. Da li može? Da li je njena hrabrost dovoljna da nahrani njih oboje?
Nisu imali sreće tog dana. Skoro sva roba im je ostala. Uskoro će je pokupiti i krenuti kući, ako postoji neko mesto koje oni tako zovu.