Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Mizofonija – kada nas specifičan zvuk dovodi do očaja

ZVUCI KOJI IRITIRAJU

Postoje zvukovi koji mogu da izlude svakog ko mu je mizofonija životni pratilac: zvuk potpetica, disanja, žvakanja… Osećaj besa koji može da preraste u depresiju nastaje kada te zvuke proizvodi neko ko im je blizak.

 

Jele je imao deset godina kada je počeo da nervozno reaguje na razne zvukove. Prvo ga je izluđivao zvuk žvakanja njegove sestre, kaže njegov otac Andreas Zebek: „Onda su mu odjednom bili strašni i zukovi koje je majka proizvodila žvakanjem. Ponekad je bilo dovoljno da se naljuti kada bi samo video pomeranje vilice svoje majke“.

mizofonija

Zebek je akternativni psihoterapeut. Da bi mogao da pomogne sinu, pre tri godine se specijalizovao za mizofoniju. U početku je mislio da je u pitanju neka fobija, a one se obično leče konfrontacijskim terapijama: pacijent mora da se suoči sa svojim strahovima, što je u slučaju sina značilo da intenzivno sluša zvuke žvakanja. Zebek je takođe koristio terapije hipnoze i antiagresije, ali ništa nije pomoglo. Danas zna da je mizofonija – stečeni refleks.

„Mišići aktiviraju područje mozga koje je odgovorno za bes. U tome je razlika u odnosu na ljude koji jednostavno ne vole neki zvuk“, objašnjava Zebek.

Hemijska i žvakaća guma

Zebekovi su 12 godina išli od jednog do drugog terapeuta. Niko nije mogao da im pomogne. Sve se samo pogoršalo, kaže Zebek.

„Pored žvakanja, Jele je imao sve više zvučnih okidača za napade besa. U školi je postao autsajder.“ O ponašanju svog sina u školi je saznao od nastavnika: Jele bi sedeo u ćošku sa kapuljačom preko lica, neprestano gledajući u pod. „To je za nas bilo veoma šokantno.“

Mizofonija obično počinje u dobu od oko 10-12 godina. Postoje tipične situacije koje je mogu pokrenuti: „Dete se iz škole vraća kući pod stresom, porodica sedi za stolom, i dete iznenada čuje zvukove žvakanja. To može biti okidač, priča Zebek i naglašava: „Ta osećanja posebno pokreću ljudi koji su im posebno bliski i koje vole“.

U školi postoje mnogi zvukovi koji mogu postati okidači: tapkanje prstima po stolu, više puta ponovljeno pritiskanje dugmeta na hemijskoj olovci i iznad svega žvakanje žvakaće gume. To pogađa skoro sve mizofoničare. Svi opisuju zvuke žvakanja kao prvi okidač.

Čips i šargarepa

Isto je bilo i sa Hajncom Funkeom. Vremenom je za njega bilo sve više okidača: „Zvuci tokom ručka, žvakanje gume, jedenje čipsa, krastavaca, šargarepe ili jabuke – to je pakao. A onda se to nastavlja sa zvukovima disanja drugih ljudi“, kaže 53-godišnji muškarac. Kad čuje nešto od toga, puls mu se ubrza, i on samo želi da ode.

Ali čak i zvuk cipela ili japanki ga je izluđivao. „Kada sam bio mali, moja majka je često nosila sandale. Mrzeo sam ih. Jednom, kada nije bila u kući uzeo sam nož i uništio ih. Kasnije sam rekao da je to uradio pas. Nisam hteo da budem u situaciji da moram da objasnim zašto sam to zaista učinio.“

Hajnc Funke je imao problema u školi pa i kasnije, kada je radio u skladištu u logističkoj kompaniji. I tamo ima puno zvukova, koji su za njega nepodnošljivi. Dugo je bio na bolovanju. Posle porodičnih problema i jedne iznenadne akutne gluvoće, odlazi se psihijatriju. Ali ni tamo niko nije znao za mizofoniju.

Velika patnja

Depresija je uobičajena nuspojava mizofonije. I Jele je depresivan i uzima antidepresive i lekove protiv besa koji u njemu izazivaju mnogi zvukovi. Danas ima 27 godina, uspešno je završio obrazovanje, sada je vaspitač i ne želi da razmišlja o počecima svoje mizofonije.

S druge strane, Hajncu Funkeu je važno to što se mizofonija sada shvata ozbiljno i što se ovom oblašću bavi nauka. Međutim, mizofonija se još uvek ne smatra bolešću u klasičnom smislu.

Šta je tačno ovaj poremećaj i preosetljivost na određene zvukove – još uvek se ne zna. Ali međunarodne studije procenjuju da svaka deseta do svake dvadesete osoba pati od mizofonije u manje ili više izraženom obliku. Pogođeno je otprilike 20 odsto žena, gotovo dvostruko više od muškaraca.

Neophodno je negde imati mir

Andreas Zebek je već stekao puno iskustva kako bi mogao da pomogne mizofoničarima. Jednu od metoda koju koristi razvili su naučnici na Univerzitetu u Amsterdamu: radi se manipulaciji zvukova koji pokreću mizofoniju. Snimljeni zvuci puštaju se usporeno, ubrzano, ponekad sa visokim tonalitetom ili sa niskim. Takva vrsta odvraćanja pažnje pomaže da se dotična osoba ne koncentriše intenzivno na uznemirujući zvuk.

Hajnc Funke spava u posebnoj sobi: Zvuci disanja njegove žene bi ga izludeli. Uglavnom ne večeraju zajedno. Pomaže mu da bude u prirodi. Cvrkut ptica je za njega nešto najlepše što postoji. Takođe uživa u slušanju muzike. Njegov omiljeni bend je Pink Flojd. „Stavljam slušalice i koncentrišem se na muziku, ne čujem ambijentalne zvuke. Onda mi je dobro.“

Izvor: DW.com

Ostavite komentar

Ostavite komentar