Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

„Sa druge strane stakla“ – knjiga razgovora sa decom koja su pobedila rak

LIČNE ISPOVESTI MALIŠANA

Od životnih priča četrnaestoro dece, koja su u borbi protiv opake bolesti izašla kao pobednici, satkana je knjiga „Sa druge strane stakla“ Ane Vušović Marković.

 

Prvenac dugogodišnje novinarke Ane Vušović Marković, koja se od sada upisala među književnice, govori o strepnji i nadanju, suzama i smehu, teškim odlukama i još težim bitkama…

sa druge strane stakla

U knjizi „Sa druge strane stakla“ stali su svi lični momenti iz života dece koja su danas učenici osnovnih i srednjih škola, neki čak i uspešni studenti. U njoj su ispričana suočavanja sa različitim oblicima raka u najranijem detinjstvu, ali i trenuci povratka normalnom životu nakon izvojevane pobede.

Deca iz knjige Ane Vušović Marković razbijaju predrasude o obolelima i lečenima od karcinoma. Njeni junaci pokazuju da život posle raka postoji i čeka svakog od njih.

U razgovoru za Baštu Balkana, autorka između ostalog otkriva motive koji su je vodili u pisanju ove knjige, čija ju je priča posebno dotakla i kojih saveta roditelji treba da se drže u zajedničkoj borbi ka istom cilju.

„Sa druge strane stakla“ je Vaša prva knjiga. Kako je nastala ideja da ispričate duboko intimne priče dece koja su uspešno prebrodila bitku sa kancerom?

– Tokom mog decenijskog pisanja za novine bavila sam se u najvećoj meri tekstovima koji obrađuju teme ljudi obolelih od raka. Na mene su ipak najjači utisak uvek ostavljala deca, koja i u najtežim momentima borbe sa surovom bolešću nisu skidala osmeh sa lica. Njihova žudnja i želja za životom, snaga i energija sa kojom ulaze u koštac sa najtežim oboljenjima, teško da se uopšte može rečima opisati. Kada dete oboli, rak napada celu porodicu. Međusobna podrška, oslonac i ljubav koju ti ljudi pružaju jedni drugima, treba da bude motivacija svima nama, ne samo kad se suočavamo sa naizgled nepobedivim, već i u svakodnevici koja često deluje nepremostiva. Smatrala sam da je to nešto što treba da znaju ne samo naši ljudi, već ceo svet, i da, kad god nam na pamet padne da se nerviramo zbog „malih stvari“, setimo se njih i njihovog puta ka izlečenju i povratka životu.

Da li će ove dečje ispovesti više koristiti roditeljima koji se suočavaju sa istim životnim okolnostima, samoj deci koja to prolaze ili lekarima-onkolozima koji svakog bolesnog mališana treba da tretiraju kao specifičan slučaj?

– Koristiće svima. Ipak, najviše deci i roditeljima. Knjiga je pisana za sve ljude koji umeju da čitaju, ali pre svega za one koji se bore sa rakom i kojima je potrebno da neko ili nešto osvetli onaj kraj mračnog tunela u kom se nalaze. Mislim da će kroz životne priče četrnaestoro dece, koja su prošla kroz pakao i izašla na sunce, svako pronaći to svetlo. Oni pružaju nadu, a ona nam je svima potrebna. Njihove priče nisu patetične žalopojke, već pokazuju kako svaki običan smrtnik treba da se ponaša i postavi kada brani sopstveni život. Priče roditelja u knjizi daju praktična uputstva i savete mamama i tatama, ali i drugim članovima porodice, kako da se ophode prema bolesti deteta i prema samom detetu dok prolazi kroz najtežu epizodu svog života.

Mnogo je potresnih momenata u knjizi, ali i oni deluju manje strašno ako nam je poznato da se naposletku uvek nalazi „hepiend“. Koja Vas je priča ili detalj iz nje posebno dirnuo i zbog čega?

– Sve priče su mi podjednako drage i svu ovu decu sam zavolela i sprijateljila se sa njima. Mislim da će svako ko pročita njihove priče osetiti kao da ih je lično upoznao i sedeo sa njima licem u lice. Njihova iskrenost i neposrednost probudiće ljubav i u onim najvećim „hejterima“. Ipak, najteže mi je pala priča male Dunje. Dok sam slušala njenu majku gubila sam kiseonik. Dunji je rak ostavio „suvenir“ koji će joj znatno otežati nastavak života, a upoznala se sa njim kada je imala samo dve i po godine. Dunja je i dalje tu, bori se svaki dan i pokazuje nam kako da se radujemo trenutku, udahu, jutru i večeri, baš kao i ona kojoj je svaki pokret i momenat u kojem se nešto dešava razlog za osmeh i radovanje.

ana vušović
ANA VUŠOVIĆ MARKOVIĆ: Iskrenost i neposrednost ove dece budi ljubav u svima

Imate li možda odgovor na pitanje zašto je neko čiji je život tek započeo, osuđen na žestoku borbu za taj isti život koji provodi u bolnici i strepi da li će dočekati sledeći dan?

– Nijedan smrtnik nema odgovor na to pitanje. Mislim da je adresa za odgovor „negde gore“. Najvažnije je da onaj ko oboli ili roditelj čije dete uđe u borbu sa rakom, nikada sebi ne postavlja ovo pitanje. Pitanja poput „Zašto baš ja?“, „Kako baš meni i mom detetu?“, su gubljenje vremena. Svako ima neku muku, samo su neke vidljivije od drugih. Mnogima je rak doneo novi i bolji život. Rak ih je učnio boljim ljudima, tolerantnijim, plemenitijim, sposobnijim i jačim. Za neverovati je, ali mnogi čak kažu da ih je rak naučio kako da budu ljudi i da cene život i da je možda dobro što im se desio.

Koliko država Srbija vodi računa o deci oboleloj od raka, ne samo u smislu finansiranja njihovog lečenja, već i u smislu podrške neophodne za pozitivan stav o krajnjem ishodu lečenja?

– Mi smo mala zemlja i u zaostatku smo za modernim svetom u smislu tehnologije, sistema lečenja, opremljenosti zdravstvenih ustanova… Ipak, naši ljudi i naša deca su borci, možda je to i genetika slavnih predaka. Ne predaju se, ako ni zbog čega drugog onda iz onog srpskog inata: „Baš neću da se predam i neću da umrem“. I zaista prežive. Poslednjih godina država je oformila budžetski fond pri Ministarstvu zdravlja koji dosta pomaže u lečenju dece van granica Srbije, a i RFZO ima budžet za lečenje mališana u inostranstvu. Međutim, očigledno je da to nije dovoljno, jer svakodnevno se pojavljuju nova imena za „lečenje SMS porukama“. Potrebno je opremiti i oplemeniti bolnice, a to naši lekari mogu da nauče i prepišu iz ustanova širom Evrope. Mislim da je do sada bilo i previše objava na društvenim mrežama sa slikama siromašnih obroka, pocepanih dušeka i oronulih zidova. Ulice i trgovi ne moraju da blistaju, ali dečje bolnice moraju!

Možete li posle slušanja svih 14 ispovesti dati neki opšti savet roditeljima čija deca vode ovakvu bitku za život?

– Savet mogu samo da prepišem iz knjige, tačnije da prenesem ono što su drugi roditelji meni ispričali. Među njima najznačajniji su da nikada, ali baš nikada nemojte plakati pred detetom. Pronađite izvor snage, kako ne biste „pali“, jer dete crpi snagu iz vas. Detetu recite od čega boluje i nemojte ga nikad lagati o njegovom stanju. Smejte se i kad vam nije do smeha. Ponašajte se kao da život ide svojim normalnim tokom, kao da se ništa nije promenilo. Radite sa detetom, koliko ono može, sve ono što inače radite, čitajte mu, pevajte, igrajte se sa njim, prošetajte kad god ima snage za to. Nikada ne gubite nadu i ne predajte se, jer deca se ne predaju, pa ni vi na to nemate pravo. Bodrite dete i recite mu da će sve biti u redu, da ga sve čeka kad izađe iz bolnice. Kad naiđu histerije i promene raspoloženja, pustite dete da to izbaci iz sebe, nemojte ga sputavati i činiti stvari još gorim nego što jesu. Lekare u bolnici pitajte sve što vas zanima, vucite ih za rukav i ne odustajte. Pronađite dobrog psihologa, pomozite sebi, kako biste mogli pomoći i detetu.

* * * * *

Knjigu možete poručiti na zvaničnom sajtu izdavača ili klikom OVDE. Od prodaje svake knjige 10 odsto odvaja se u fond Udruženja roditelja-staratelja dece lečene od raka „Čika Boca“.

Iz recenzije dr Dragane Vujić
Knjiga „S druge strane stakla“ ne treba da bude podrška samo roditeljima koji su se upravo suočili sa surovom istinom o bolesti svog deteta ili podsećanje onima koji su sve to proživeli, već je značajna i za sve one koji se bave lečenjem dečijeg raka. Otkrivamo šta se dešava iza plašta bolesti, koliko je rezova u životima tih porodica, kako saznanje o bolesti deteta može da ih slomi ili ojača, da dâ ili oduzme snagu, pomuti razum i na kakve žrtve su sve spremni. Otkriva nam šta je to što se duboko u njima skupilo, ćutalo, nikada izgovoreno ili izgovoreno u besu, nemoći, ljutnji, izgovoreno u trenutku kada shvate da su pobedili i da treba ponovo živeti i nastaviti tamo gde se na trenutak vreme zaustavilo. Ima i tužnih priča, ali i mnogo više priča sa srećnim krajem, koje sve čekaju da jednog dana budu nekome ispričane i ugledaju svetlost dana.

Ostavite komentar

Ostavite komentar