Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Sarajevo je grad kome se uvek možete iznova vratiti

SVE LEPOTE ŠEHERA

Imali predrasuda ili ne, Sarajevo morate da volite! Mnogo je razloga, naravno. Moja ljubav, verovatno, datira iz nekog prethodnog života. U ovom sam ga posetila bezbroj puta, a svaki kao da je prvi.

 

XIII Sarajevski polumaraton dovoljno je jak razlog da se otisnem na put i istrčim nalepšu stazu polutke u regionu. Organizacija sjajna, a u rano nedeljno jutro, čisto da se razbudite, krenete tako uz Miljacku do Kozje ćuprije pa u povratku preko Baščaršije, pijace Markale, uzbrdo uz Koševo i stadiona “FK Sarajevo“ u istoimenom naselju vratite se do Miljacke pa zaokružite priču sa sjajnom medaljom, kao da je olimpijska, ćevapima i pivom koji vas osim navijača čekaju u cilju.

sarajevo

Iako se više nego trude da idu u korak sa vremenom, ove godine su čak obezbedili dolazak i Olivere Jevtić čije ime podiže rejting trke, nemam utisak da se trčanje primilo kod Sarajlija. Taj pelcer kojim ova atletska disciplina počinje da se ukorenjuje u svim zemljama bivše Juge, a u nekima još odavno, ovde kao da kasni. No, to i nije važno. Kad dođe vreme, što bi rekli naši stari, “zlatu će se kujundžija naći”, a upravo o jednoj tako zlatnoj kazandžijki i kalajdžijki, jedinoj ženi Evrope koja se bavi ovim starim zanatom, želela sam da započnem priču o modernom Sarajevu.

nermina alic i dzezva
Nermina Alić i džezva ukrašena savat tehnikom

Nermina Alić je radnju “Mangala” koja se nalazi u Kovačima, kaldrmisanoj pešačkoj zoni uz samu Baščaršiju, nasledila od oca. Nekadašnji Vakuf, odvajkada ulica starih zanata, odiše duhom vremena koje u Sarajevu, na sreću, još uvek nije prohujalo. Morate je neizostavno posetiti zato što u fizičkom telu vrlo moderne i savremene žene, ruku belih i nežnih kao pamuk sve dok se ne dohvati čekića i nakovnja, Nermina krije duh svih svojih predaka od kojih je genetikom dobila samo najbolje. Glasom veštog, rečitog pripovedača, uz strpljivo objašnjenje kako, kada i na koji način se savat, tehnika ukrašavanja, primila na ovim prostorima i kako su Sarajlije kao učenici postali bolji majstori od svojih učitelja Turaka, Nermina će vam ponuditi čaj iz obližnje čajdžinice posle kojeg nećete znati šta ste popili. Utisak će biti jak, ukus i miris napitka će vam biti više nego poznati, ali tajnu od čega je zgotovljen porodica čajdžija ljubomorno čuva i prenosi jedino sa kolena na koleno unutar svoga roda. U čajdžinicu ne navraćaju žene, a jedini pozdrav koji se ovde razume je „Selam alejkum – Alejkum selam“.

Stranci takođe ne ulaze, jer tako staru i neuglednu izbu u kojoj se nalazi, nemoguće je otkriti osim ako ne poznajete nekog starog Sarajliju koji bi vas specijalno na nju uputio. A da situacija bude još jasnija ispred radnje je okačena tabla na kojoj ne piše ime firme već prosto rečenica:

„Govorimo sve jezike osim stranih!“

Pre nego zaokružim priču i o Nermini, jer ostavljam nešto i za vas da se sami uverite kada je upoznate, napisaću još i to da se njen ručni rad – set za kafu, koji sadrži tablu, džezvu, šećerluk i fildžan sa zarfom – nalazi u domu Mišel Obame koji je za bivšu prvu damu SAD kupio njen lični kuvar tokom svoje posete Sarajevu. Naravno, poklon je izabrao i kupio kod najboljeg majstora svog zanata.

vecnica
Unutrašnjost Gradske većnice

Posle Baščaršije, sledeće stanice razgledanja grada na Miljacki za svakog su različite, a ja sam svoje birala po senzibilitetu. Jako me zanimalo da otkrijem kako to da su dobivši od Austrougara samo najbolje, opet dušom ostali vezani jedino za orijent? Istina, moguće je ime “Ferdinand i Sofija” pročitati na još jednoj od čajdžinica, koje su ovde vrlo popularne, ali ona je toliko skrajnuta od centra da je prosto i zanemarljiva, iako se u njoj može popiti najbolji čaj sa našeg kontinenta. Opet po svom senzibilitetu odlučujete hoće li biti engleski ili turski.

U vreme aneksije u Sarajevu su sazidana najlepša zdanja od kojih se ni danas ne grade bolja. Imati Gradsku većnicu na samoj obali tako zanimljive reke, onoliko opevane, prestižna je stvar i za mnogo razvijenije evropske gradove. Miljacka, inače, nije duboka reka. Otprilike do gležnjeva, međutim, u njoj je zbog virova koji se mogu videti golim okom, živote ostavilo mnogo ljudi. Još uvek na ulazu u renovirano zdanje većnice stoji kontroverzna ploča da je u požaru u noći 25/26.08. 1992. prilikom srpskog granatiranja u tadašnjoj Nacionalnoj i Univerzitetskoj biblioteci Bosne i Hercegovine, u plamenu nestalo više od 2 miliona knjiga, časopisa i dokumenata. Što bi u “Sarajevskom Marlboru“ rekao Miljenko Jergović: “Od knjiga bolje, ljepše i temeljitije gore još samo rukopisi”.

Inače, kroz istoriju većnica je menjala svoje namene. U jednom trenutku je bila i sudnica u kojoj se sudilo Gavrilu Principu i mladobosancima, a danas je možete iznajmiti za dešavanja razna, pa i venčati se u njoj ako platite 1.000 evra.

vecnica i flautista
Flautista u Većnici

Obilazak, valjda najakustičnijeg enterijera koji sam osetila u ovom gradu, prati lajv muzika sa flaute koju iz hobija svira Enver Hadžiomerspahić, direktor Muzeja savremene umetnosti Ars Aevi. Uglavnom su gradonačelnici Sarajeva koji su sedeli u ovoj zgradi bili Bošnjaci, osim u vreme nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca kada je većem predsedavao ni manje ni više nego neko ko se prezivao Petrović, Aristotel Petrović! Mislim da ništa nije slučajno kao što ni većnica, naravno, nije slučajno podignuta na samom ulazu u čaršiju, na Mustaj-pašinom mejdanu. Pa zaboga, trebalo je kontrolisati raju!

Međutim, kao što je poznato, njena istorija i nije najslavnija što datira još iz vremena kada je projektovana. Imala je trojicu arhitekata. Drugi po redu, Aleksandar Wittek, koji je odradio najveći deo posla, izvršio je samoubistvo u objektu pseudo-maurskog stila koji je projektovao, a za koji je ministar Benjamin Kalaj, “koji nije žalio dukata”, imao nameru da služi na čast i ponos. Još jedan od Sarajlija bio je nekada jako ponosan, pa je od gradskih vlasti koje su otkupile njegovu staru kuću i okućnicu da bi na tom mestu zidale većnicu, tražio da kamen po kamen prenesu na drugu obalu Miljacke i tako mu tamo podignu novi dom koji danas, zapravo zovu “Kuća inata”, koja predstavlja, valjda, najegzotičniju kafanu sevdaha. Naravno, u nju ulaze stranci i to oni sa dubljim džepom.

rukopis andric
Originalni rukopis „Na Drini ćuprija“

A kada smo kod rukopisa, jedan je na sreću sačuvan i to original romana “Na Drini ćuprija”, pisan penkalom koje je Ivo Andrić kupio u Ženevi 1936. godine, pohranjen u Muzeju književnosti i pozorišne umetnosti Bosne i Hercegovine. Ulaz u ovu važnu instituciju možete i da ne platite i još vas na izlasku časte kadaifom. Tako je makar bilo u mom slučaju, a od kustosa dobijete i informaciju da je Andrićeva izričita želja bila da poslednja stanica rukopisu bude Sarajevo, gde je pored čuvene vile “Gospođica”, građene u vreme Austrougara, tik uz Miljacku živela njegova majka koja je radila u nekakvoj fabrici u naselju Bistrik. Katarina Kata Andrić sahranjena je 1925. godine na sarajevskom rimokatoličkom groblju Koševo.

Despića kuća je muzej-kuća u Sarajevu koja prikazuje kulturu stanovanja bogate srpske trgovačke porodice pravoslavne veroispovesti. Nalazi se u starom delu Sarajeva, nedaleko od Latinske ćuprije ili modernije, Principovog mosta.

despica kuca koptski hrist
Ikona Koptskog Hrista u Despića kući

U njoj možete videti ikonu Koptskog Hrista, poprilično tamnoputog i trouglaste glave okrenute naopako, koju je vlasnik doneo iz Egipta. Na zidu dnevnog boravka čuva se sedma kopija krunisanja Cara Dušana od Paje Jovanovića, ali i serdžada (mali tepih na kom se klanja) sašivena 1851. godine u Sarajevu.

U muzeju saznajemo da se jedna od kopija krunisanja nalazi u kući izvesnog kontroverznog crnogorskog biznismena. Ima živih Despića, odavno su otišli u Ameriku i budući da su oni stariji kuću poklonili gradu, u obilazak svoje dedovine “juniori” dolaze isključivo turistički.

Pandan Despića kuće je Svrzina kuća, koja slika kulturu stanovanja gradske muslimanske porodice s kraja XVIII i kroz XIX vek. Ova kuća tipični je primer arhitekture toga vremena, podeljena na selamluk (javni deo) i haremluk (porodični deo).

A kada već govorimo o lepim slikama Sarajeva, neizostavno je posetiti i umetničke galerije dvojice bosanskih slikara Safeta Zeca i Mersada Berbera, nadaleko poznatih ne samo na prostoru bivše Jugoslavije već i šire.

Užitak je, kao na poklonjenje, doći i videti originalna dela slikara i grafičara Zeca. Naročito ako znate da je izložbom njegovog velikog umetničkog ciklusa “Zagrljaj“ u crkvi “Santa Maria della Pieta” ove godine otvoreno Venecijansko bijenale.

safet zec
Galerija Safeta Zeca

Izložba sarajevskih Romea I Julije (Admira Ismić i Boško Brkić) koji su pogođeni snajperom tragično stradali na Vrbanja mostu, u novembru se posle Venecije vraća “kući u Sarajevo”, mada Zec živi i stvara u Počitelju. Zanimljivo je lik Hrista, a on je čest motiv Safetovog dela, videti očima Bošnjaka.

Osim Hristom, Zec se u svom plodnom stvaralaštvu jako bavio i likom svoje majke, a radio je i plakat za film Emira Kusturice “Dom za vešanje”.

Galerija Mersada Berbera “čuva se” u hotelu Evropa, koji je projektovao Karlo Paržik jedan od najznačajnijih gradskih arhitekata, austrougarskom zdanju sagrađenom 1882. godine na raskršću orjentalnog i modernog stila. Sjaje Berberove devojke sa konjima, što je njegov najčešći motiv, u galeriji ali i sa zidova hotelskog restorana u kojem su obitavali najugledniji državnici iz svih krajeva sveta. I onda, tako, kada ste među tom lepotom kao da vam sve ovozemaljsko i ovovremensko prestaje da bude važno.

bela i zuta tabija
Bela i Žuta tabija

A bitno je popeti se na Žutu i Belu tabiju. Dve tvrđave čiji temelji datiraju iz srednjeg veka koje su Austrougari kasnije dograđivali shodno svojim potrebama.

Bela tabija, od nestvarno belog kamena, nastala je unutar starog grada Vratnika i Višegradske kapije, zapravo mesta odakle je Sarajevo nekada krenulo da se širi. Panorama sa tih tvrđava čini mi se lepša je i od one sa Trebevića na koji se od prošle godine Sarajlije, ali i mnogobrojni gosti, uz cenu katre od 10 evra, ponovo mogu dovesti i spustiti u grad gondolom Trebevićke žičare. Cena tiketa za Sarajlije je duplo jeftinija.

Inače, na Beloj tabiji će vas dočekati Mirza sa ulaznicom od 5 maraka ili 2,5 evra i zanimljivom pričom zašto je mačka a ne pas, kod Bošnjaka, najbolji čovekov prijatelj.

Na Baščaršiji se osim vode sa česmi kod Gazi Husrev-begove džamije i Sebilja, crnog čaja i prave bosanske kafe sa rahat lokumom, salepa (samleveni koren divlje orhideje preliven vrelim mlekom, služi se sa cimetom ili đumbirom koji se na kraju pospe po napitku), ne propuštaju ćevapi kod “Želje” i “Ferhatovića”, ali i sirnica u “Saču” i zeljanica u “Bosni”. Alkohola na Baščaršiji nema.

Čini mi se da sam tokom ove posete Sarajevu prvi put shvatila, razumela, pa i opravdala želju Bošnjaka da sazidaju što veći broj džamija. Nešto se radi i iz pomodarstva i čistog biznisa, ne kažem, ipak, definitivno one niču i iz praktičnih razloga.

dzamija
Pogled na džamiju

Ako je neko u obavezi da ima pet dnevnih namaza (molitvi) i to raspoređenih tako da ne možete čitav dan ostati kod kuće i samo klanjati, onda vam džamija na svakom koraku dođe kao spas da se u potrebno vreme kada hodža to obznani sa minareta, pomolite gde god da ste se u tom trenutku zatekli. Treba obići i Carevu džamiju, prvu u Sarajevu, čiju je gradnju u današnjem obliku finansirao Sulejman veličanstveni. U njoj se možete okrepiti i prespavati ako osetite potrebu. U neposrednoj blizini je i prelepa česma, sva od plave keramike, koju su građani Sarajeva dobili na poklon od grada Burse u Turskoj.

I za kraj, još jedna poslastica, a to je nedavno otvoreni muzej „Valter brani Sarajevo“ koji je do sada posetilo 10.000 ljudi, uglavnom Kineza. U muzeju se može čuti podatak da je istoimeni film u Kini pregledan 10 milijardi puta kao i da se sprema rimejk filma “Most”, koji će finansirati upravo oni. U Sarajevu su već potpisani neki protokoli o saradnji, a na redu je i Beograd.

Na redu je Beograd, ali zaista, i to po više osnova. Onaj koji mene najviše dotiče je kako pravoslavni živalj, pa i turiste, makar kao u muzej što inače već postoji u porti, vratiti u staru srpsku crkvu Svetog Arhanđela Mihaila i Gavrila na Baščaršiji? Na nedeljnoj liturgiji ovde se okupi svega pet vernika kao da su Istočno Sarajevo, Pale ili Dobrinja preko sveta. A nisu daleko, jer se iz pomenutih mesta svakoga dana u Sarajevo uredno dolazi na posao. Na moje pitanje: Zašto, ako se već osećaš građankom drugog reda, radiš kao konobarica u čajdžinici sa fakultetskom diplomom nastavnika srpskog jezika, devojka spremno odgovara:

„Pa valjda zato što konobarsku platu u Sarajevu ne mogu da zaradim radeći kao nastavnik u Srbiji!“

Piše: Jadranka P. Tasić   sarajevo   sarajevo   sarajevo   sarajevo   sarajevo

Ostavite komentar

Ostavite komentar